Kako hakeri kloniraju RFID kartice i koje oznake to sprečavaju

Većina ljudi pogrešno zamišlja kloniranje RFID bedževa.

Zamišljaju genija u mračnoj hudici kako izvodi nešto dramatično sa prilagođenim hardverom, zelenim kodom i nemogućim tajmingom. Ta slika je popularna jer je kinematografska. Takođe je obmanjujuća. U stvarnom svetu, kloniranje bedževa je često mnogo manje glamurozno i mnogo više ponižavajuće. Opasnost obično ne počinje od elitnih hakera. Počinje od slabih akreditiva, lenjih pretpostavki i organizacija koje još uvek koriste sisteme bedževa projektovane za praktičnost mnogo pre nego što su savremeni modeli pretnji stigli da ih dostignu.

To je lukavi deo.

Hakeri i uljezi retko moraju da „pobede“ snažan RFID sistem kontrole pristupa ako zgrada još uvek koristi stare, statične akreditive koji se lako kopiraju. Ne treba im blistavost na nivou filma ako bedž u suštini emituje predvidiv identitet kome sistem previše lako veruje. U mnogim zgradama, prava ranjivost nije u tome što su napadači neobično lukavi. Već u tome što je bedž neobično naivan.

Zato su RFID oznake koje zaista zaustavljaju kloniranje sada toliko važne.

Mnoge kompanije još uvek misle da je RFID bedž samo RFID bedž. Ako se vrata otvore, bedž radi, i osoblje može da uđe u kancelariju, pretpostavljaju da sistem radi svoj posao. Ali savremena bezbednost bedževa ne zavisi zapravo od toga da li se vrata otvaraju pravoj osobi na dobar dan. Zavisi od toga da li sistem može da se odupre pogrešnoj osobi na loš dan. To je sasvim drugačiji standard, i upravo tu stari bedževi niske bezbednosti počinju da izgledaju opasno zastarelo.

Lukava stvarnost kloniranja RFID bedževa

Advokatska firma u Čikagu to je naučila nakon tihe interne provere evidencije pristupa van radnog vremena. Ništa katastrofalno se nije dogodilo, ali bezbednost je primetila nekoliko ulazaka posle radnog vremena koji su izgledali pomalo pogrešno. Imena su bila važeća. Vreme je bilo čudno. Članovi osoblja povezani sa tim ID bedževima tvrdili su da nikada nisu ušli u zgradu u tim satima. Ispostavilo se da problem nije bio pokvareni čitač ili softverska greška. Firma je još uvek koristila zastareli format bedža koji se previše oslanjao na statični identifikator. Kada je istraga proširena, rukovodstvo je shvatilo nešto duboko neprijatno. Sistem je tretirao identitet bedža kao dokaz umesto kao tvrdnju. Ta razlika je promenila sve. Firma je prešla na šifrovane RFID bedževe sa snažnijom autentifikacijom, i odjednom razgovor više nije bio o tome „ko je koristio karticu“ već o tome da li se samom akreditivu uopšte može verovati.

To je pravi razlog zašto je kloniranje bedževa tako lukavo. Slabe RFID kartice često otkazuju tiho. Ne objavljuju da ih je lako kopirati. Jednostavno nastavljaju da otvaraju vrata sve dok jednog dana neko ne proveri koliko malo zaista znaju.

Većina zastarelih sistema RFID bedževa bila je izgrađena oko fiksnih identifikatora. Jednostavno rečeno, sistem vidi poznati broj bedža i kaže da. Taj model je jeftin, brz i operativno praktičan. Upravo to napadači i žele. Ako se akreditiv može kopirati na nivou identiteta bez dokazivanja bilo čega dubljeg, onda kontrola pristupa postaje mnogo mekša nego što menadžeri zgrada vole da priznaju. Bedž više ne deluje kao bezbedan akreditiv. Deluje kao nalepnica sa imenom koja se može ponovo koristiti.

Privatna bolnica u Madridu

Privatna bolnica u Madridu otkrila je taj problem na teži način tokom provere pristupa oko kontrolisanog farmaceutskog hodnika i dva tretmanska prostora samo za osoblje. Nijedan propust nije dospeo u vesti, i nijedan lek nije nestao na dramatičan način. Ali jedan premeštaj zaposlenog pokrenuo je detaljniji pregled evidencije bedževa, i provera je otkrila nešto alarmantno: zgrada je imala snažniji hardver na vratima nego inteligenciju bedža. Kada je bezbednosni tim doveo specijalistu, postalo je jasno da su stare kartice bolnice ranjive upravo zato što su se previše oslanjale na statičnu logiku akreditiva. Nadogradnja nije bila samo zamena čitača. Bila je to promena samog bedža na onaj koji koristi šifrovanu autentifikaciju i snažniju zaštitu akreditiva. Bolnicu nisu napali superzlikovci. Jednostavno je verovala karticama koje je bilo previše lako lažno predstavljati.

Tu ljudi obično postavljaju pogrešno pitanje. Pitaju kako hakeri kloniraju RFID bedževe. Korisnije pitanje je zašto kloniranje uopšte funkcioniše.

U mnogim slučajevima funkcioniše zato što bedž nikada nije bio projektovan da se pravilno brani. Slab bedž ne nudi ozbiljnu logiku izazov-odgovor, nema smislenu kriptografsku zaštitu, nema sigurnosni element vredan poštovanja i nema dokaz da je akreditiv pred čitačem više od kopirane ljušture. Ako sistem previše lako prihvata spoljašnji identitet bedža, onda barijera između ovlašćenog pristupa i neovlašćenog umnožavanja postaje tanja nego što većina organizacija misli.

Univerzitetska istraživačka zgrada u Singapuru

Univerzitetska istraživačka zgrada u Singapuru to je jasno uočila. Objekat je imao respektabilan nivo fizičke bezbednosti, ali je njegov program bedževa zaostajao za njegovim imidžom. Studenti, nastavno osoblje, izvođači i gostujući istraživači svi su se kretali kroz isti slojeviti sistem pristupa, a uprava je pretpostavljala da se rizik rešava jer su vrata, turniketi i evidencija izgledali sofisticirano. Prava slabost bila je niže. Dizajn akreditiva bio je toliko star da je kopirani identitet još uvek mogao da stvori pravi problem u pogrešnim rukama. Univerzitet je na kraju prešao na bezbedne RFID bedževe sa uzajamnom autentifikacijom, diverzifikovanim ključevima i strožom kontrolom upisa. Vrata nisu postala sjajnija. Postala su teža za prevariti.

To je još jedna stvar koju ljudi previđaju. Oznake koje zaustavljaju kloniranje nisu samo „noviji bedževi“. To su bedževi izgrađeni na drugačijoj filozofiji.

Stari nebezbedni akreditivi u suštini kažu: evo ko sam. Veruj mi.

Savremeni bezbedni RFID bedževi kažu: dokaži da razgovaraš sa legitimnom karticom, i ja ću dokazati da sam i ja legitiman.

Taj pomak je ogroman.

Proizvodna kompanija u severnoj Italiji

Proizvodna kompanija u severnoj Italiji otkrila je tu razliku gotovo ponižavajućom kada ju je jasno uočila. Fabrika je godinama bila fokusirana na perimetarsku ogradu, rutine čuvara i kontrolu posetilaca, dok je svoj interni RFID sistem bedževa ostavila na starim akreditivima koji su bili mnogo mekši nego što je rukovodstvo shvatalo. Eksterna bezbednosna revizija konačno je nametnula to pitanje. Revizori nisu bili impresionirani činjenicom da stari bedževi još uvek „rade“. Njihov stav je bio otvoren: ako se sistem bedževa može kopirati bez prave kriptografske otpornosti, onda fabrika gradi svoje poverenje u pristup na nostalgiji. Kompanija je zamenila te bedževe šifrovanim pametnim akreditivima koji podržavaju uzajamnu autentifikaciju i snažnije upravljanje ključevima. Tek tada je fizička bezbednost fabrike počela da odgovara ozbiljnosti njenog poslovanja.

Kako bezbedne RFID oznake zaustavljaju kloniranje

Taj izraz uzajamna autentifikacija važniji je od gotovo bilo koje pomodne reči u ovoj oblasti. To znači da RFID čitači i bedž ne prepoznaju samo broj. Oni verifikuju jedan drugog kroz bezbedniju razmenu. To ne čini sistem nepobedivim, jer ništa nije nepobedivo, ali dramatično podiže težinu. Pretvara kontrolu pristupa iz ležernog modela poverenja u model verifikacije akreditiva. I u praksi, tu kloniranje počinje da postaje mnogo manje udobno.

Regionalna banka u Torontu

Regionalna banka u Torontu to je naučila nakon što je spajanje ostavilo tri različite kancelarije sa tri različite generacije bedževa. Na površini, najgori problem izgledao je administrativan. Osoblje se kretalo između filijala i sistem identiteta bio je neuredan. Ispod tog administrativnog nereda stajao je veći problem: neke filijale još uvek su se oslanjale na tipove bedževa koji nisu zaslužili nivo poverenja koji im je banka davala. Bezbednosni tim doneo je odluku koja je iznervirala nabavku i obradovala sve ostale kasnije. Prestao je da govori o zameni kartica kao o osveženju hardvera i počeo da govori o tome kao o ukidanju akreditiva sklonih kloniranju. Kada su bezbedni visokofrekventni pametni bedževi sa šifrovanom autentifikacijom stavljeni u pogon, banka je imala mnogo bolji odgovor na veoma staro pitanje: šta tačno ovaj bedž dokazuje kada otvori vrata?

To je pravo pitanje koje svaka organizacija treba da postavi.

Odgovor nikada ne bi trebalo da bude „dokazuje da kartica nosi poznati broj“.

Trebalo bi da bude „dokazuje da je ovaj akreditiv autentičan, da je čitač legitiman i da se razmena ne može ležerno kopirati i ponovo izvesti“.

To je ono što oznake koje zaustavljaju kloniranje zaista rade.

Korporativni kampus u Seulu

Korporativni kampus u Seulu to je shvatio tokom šire provere nultog poverenja. Kompanija je već modernizovala svoju mrežnu bezbednost, ali je fizički pristup tretirala kao rešen problem jer je sistem bedževa izgledao uređeno. Kada je tim fizičke bezbednosti zakopao dublje, otkrio je poznatu slabost: vizuelni profesionalizam sistema sakrio je tehničku mekoću akreditiva. Neke kancelarije još uvek su koristile bedževe kojima se u suštini lako verovalo i koje je bilo previše lako imitirati. Kampus je na kraju usvojio bezbedne RFID bedževe izgrađene oko snažnije arhitekture pametnih kartica, šifrovanih ključeva i bolje discipline izdavanja bedževa. Ono što se poboljšalo nije bila samo otpornost na kloniranje. Cela organizacija je prestala da se pretvara da su stari praktični akreditivi prihvatljivi samo zato što još nisu izazvali naslovnicu.

Ta poslednja tačka je važna. Rizik od kloniranja bedževa često se potcenjuje upravo zato što se još ništa vidljivo dramatično nije dogodilo. Zgrade mogu godinama da imaju sreće. A onda jednog dana akreditiv izvođača bude kopiran, stari identitet bedža zaposlenog se ponovo pojavi u evidenciji, ili bočni ulaz počne da pokazuje pristup posle radnog vremena koji nema nikakvog ljudskog smisla. Odjednom organizacija shvati da zapravo nije vodila savremenu kontrolu pristupa. Vodila je optimizam pristupa.

Farmaceutska kancelarija u Dablinu

Farmaceutska kancelarija u Dablinu to je iskusila tokom provere ograničene laboratorije. Kompanija je oduvek ozbiljno shvatala disciplinu bedževa na nivou politike, ali sama tehnologija bedževa nije držala korak sa osetljivošću štićenih prostora. Kada su novi regulatorni pritisak i oštrija provera rizika od unutrašnjih pretnji udarili istovremeno, kompanija je prestala da pita da li su stari akreditivi još upotrebljivi i počela da pita da li su još odbranjivi. Ta razlika pokrenula je prelazak na bezbednije RFID oznake i snažniju logiku čitača. Novi sistem nije samo identifikovao osoblje. Autentifikovao je akreditive na način na koji to stari nikada zapravo nije činio.

To je takođe razlog zašto kupovina „bezbednih oznaka“ bez popravljanja ostatka ekosistema ne rešava problem u potpunosti. Kloniranje bedževa nije samo stvar fizičke kartice. Stvar je upisa, konfiguracije čitača, upravljanja životnim ciklusom akreditiva, opoziva izgubljenih kartica, politika za posetioce i toga da li organizacija još uvek nosi izuzetke koji tiho slabe ceo sistem. Snažna oznaka pomaže ogromno, ali samo ako je zgrada tretira kao deo ozbiljnog bezbednosnog modela, a ne kao dekorativno poboljšanje.

Operater kovorking prostora u Sidneju

Operater kovorking prostora u Sidneju to je naučio na teži način. Nadogradio je na snažnije RFID akreditive za nove članove, ali je ostavio previše starih izuzetaka pristupa za privremene korisnike, izvođače i zajedničke zone sadržaja. Kompanija je poboljšala tehnologiju bedževa bez potpunog poboljšanja logike pristupa. Tek nakon što je zategla ceo tok rada oko izdavanja, zamene, opoziva i politike zona, novi bezbedni bedževi počeli su da pružaju nivo zaštite koji je rukovodstvo mislilo da je već kupilo. Pouka je bila jednostavna. Snažnije oznake su važne, ali samo kada zgrada prestane da ih ubacuje u slab operativni model.

Ipak, sama oznaka je mesto gde većina organizacija treba da počne, jer previše njih koristi akreditive koji pripadaju drugoj eri. Oznake koje zaustavljaju kloniranje obično su izgrađene oko snažnijih visokofrekventnih tehnologija pametnih kartica, bezbednog skladištenja ključeva, šifrovanih razmena, uzajamne autentifikacije i dizajna akreditiva koji se mnogo teže ležerno umnožavaju. U praktičnom poslovnom jeziku, to znači bedževe koji dokazuju više od statičnog identiteta i sisteme koji prestaju da veruju sirovim brojevima bedževa kao da su dovoljni.

Objekat bioloških nauka u Bostonu

Objekat bioloških nauka u Bostonu shvatio je to ozbiljno nakon što je akvizicija ostavila krpež različitih metoda pristupa. Neko osoblje je imalo savremene akreditive. Drugi su još uvek nosili bedževe koji su bili operativno praktični ali tehnički meki. Direktor bezbednosti kasnije je rekao da je prekretnica nastupila kada je tim prestao da pita da li stare kartice još uvek ispravno otvaraju vrata i počeo da pita da li uopšte još zaslužuju da otvaraju ta vrata. Taj pomak pokrenuo je program zamene, i to je upravo način razmišljanja koji je potreban većem broju organizacija upravo sada.

Medijska kompanija u Berlinu

Isto se dogodilo u medijskoj kompaniji u Berlinu, iako u manje regulisanom okruženju. Kompanija nije imala laboratorije za lekove ni sef, ali je imala montažne studije, izvršne zone, produkcijsko skladište i snažnu potrebu da zaštiti i ljude i imovinu. Godinama je sistem bedževa bio „dovoljno dobar“. A onda je jedna neobična istraga pristupa naterala rukovodstvo da problem vidi drugačije. Kopirani ili zloupotrebljeni akreditiv nije morao da ugrozi nacionalnu bezbednost da bi stvorio veoma skup i ponižavajući dan. Kompanija je zamenila slabe zastarele bedževe bezbednim šifrovanim akreditivima, i novi sistem je brzo otkrio istinu sa kojom se mnogi sektori sada suočavaju: bezbedni RFID bedževi više nisu nišni proizvodi za paranoike. Postaju minimalni prihvatljivi standard za ozbiljne zgrade.

Suština

To je zaista srž cele teme.

Lukav način na koji hakeri kloniraju RFID bedževe obično nije nadprirodan. To je pronalaženje organizacija koje još uvek koriste akreditive koji se ponašaju kao prečice poverenja. Slabe bedževe je lako potceniti jer izgledaju zvanično, deluju normalno i često žive u zgradama sa inače respektabilnim bezbednosnim navikama. Ali ako se akreditiv može previše lako kopirati ili imitirati, onda bedž zaista ne štiti vrata. On jednostavno učestvuje u iluziji da su vrata zaštićena.

Oznake koje ih zaustavljaju su one izgrađene da se odupru toj iluziji. Bezbedni RFID bedževi sa pravom kriptografskom zaštitom. Akreditivi koji podržavaju uzajamnu autentifikaciju umesto slepog prihvatanja. Sistemi bedževa koji ne veruju fiksnim identifikatorima kao dokazu. I, jednako važno, organizacije koje konačno prihvataju da zamena slabih bedževa nije kozmetička nadogradnja. To je ukidanje tihe ranjivosti.

Globalna konsultantska firma u Njujorku sažela je to savršeno nakon završetka programa zamene bedževa u više kancelarija. Stari sistem je izgledao profesionalno, ali je bio izgrađen na pretpostavkama koje je bilo previše lako pozajmiti. Novi sistem nije učinio da kancelarije izgledaju drugačije. Učinio je model poverenja ispod njih mnogo težim za falsifikovanje.

To je cela istina.

Ako želite da zaustavite kloniranje bedževa, ne počinjite pitanjem koliko napadač može biti lukav. Počnite pitanjem koliko vaš trenutni bedž zaista dokazuje. Ako je odgovor „uglavnom samo ID broj“, onda je problem već veći nego što većina ljudi u zgradi shvata.

I upravo zato su prave oznake sada važne.