Praćenje povratne transportne ambalaže: uzroci gubitaka i RFID rešenje

Ako vaša kompanija stalno gubi povratne transportne predmete, problem verovatno nije krađa u dramskom filmskom smislu. Obično je reč o nečemu mnogo dosadnijem, mnogo češćem i mnogo skupljem. Paletna koša stoji iza pogrešnog zida skladišta tri nedelje. Gomila višekratnih kutija za utovar upada u bazen drugog kupca. Plastične gajbe se vraćaju preko pogrešne ispostave i nikada se pravilno ne usaglase. Nekoliko sklopivih kontejnera ostaje na maloprodajnom mestu jer niko nema vremena da pažljivo prebroji praznu ambalažu na kraju smene. Dobavljač se zaklinje da su poslužavnici vraćeni prošlog petka. Vaše dvorište tvrdi da nisu. Vaša tabela kaže možda. Vaš finansijski tim na kraju rešava tu zabunu na staromodan način – kupovinom još imovine.

To je pravi razlog zašto kompanije stalno gube povratne transportne predmete. One ih ne gube sve odjednom. Gube ih po jednom lenjom predajom, jednim slabim skeniranjem, jednim nedostajućim prebrojavanjem, jednim odloženim povratom i jednom lošom pretpostavkom.

Zašto kompanije stalno gube povratne transportne predmete

Povratni transportni predmeti trebalo bi da štede novac. To je cela logika iza njih. Višekratne palete, plastične kutije za utovar, sklopive gajbe, metalne koše, kolica, kontejneri, poslužavnici i izolovani kontejneri treba da kruže iznova i iznova kroz lanac snabdevanja umesto da se tretiraju kao ambalaža za jednokratnu upotrebu. U teoriji, to je efikasno. U stvarnom životu, to postaje tihi izvor otpada kada kompanija upravlja fizičkim bazenom imovine sa manje discipline nego što koristi za proizvode koji se kreću unutar njega.

Distributer pića u Ohaju naučio je to na bolan način. Rukovodstvo je stalno odobravalo nove kupovine višekratnih plastičnih poslužavnika jer se mreža širila i operativni tim je uvek izgledao u deficitu. U početku je to objašnjenje zvučalo razumno. Zatim je neko uporedio kupovine poslužavnika sa stvarnim rastom ruta i shvatio da se brojke ne poklapaju. Posao nije samo rastao. Gubio je imovinu. Neki poslužavnici su previše dugo stajali u prodavnicama, neki su zaglavljeni na mestima za pretovar, a drugi su se vraćali bez ikakve jasne veze sa pravim računom kupca. Niko nije nameravao da ih izgubi. Kompanija je jednostavno izgradila lanac snabdevanja u kome je bilo lako da nestanu u normalnoj aktivnosti.

To je prva stvar koju ljudi pogrešno shvataju u vezi sa RTI praćenjem. Misle da problem počinje kada predmet nestane. Obično počinje mnogo ranije, kada posao prihvati slabu vidljivost kao normalnu.

Primeri gubitaka RTI iz stvarnog sveta

Povratni transportni predmet nije samo kutija ili paleta. To je višekratna imovina sa sopstvenim ekonomskim vekom. Potrebno je da se prati, rotira, vraća, pregleda i u nekim slučajevima popravlja. Ipak, mnoge kompanije još uvek upravljaju RTI uz čudnu mešavinu ručnog prebrojavanja, pamćenja dokera, ručno pisanih beleški i povremenih rasprava. To može izgledati izvodljivo kada su količine male. Postaje haos kada poslujete preko više skladišta, prevoznika, maloprodavaca, franšiznih lokacija, terenskih lokacija ili 3PL čvorova.

Mlekara na severu Španije videla je upravo to. Njihove višekratne gajbe kretale su se između proizvodnje, regionalne distribucije, supermarketa i magacina u prodavnicama. Na papiru je petlja povrata izgledala jednostavno. U praksi, gajbe su se ponašale kao tračevi. Širile su se svuda i bilo ih je nemoguće jasno utvrditi posle nekoliko nedelja. Neke prodavnice su brzo vraćale praznu ambalažu, neke nisu, a neke su mešale gajbe sa onima drugih dobavljača. Kada je mlekara konačno uvela pravilno praćenje povratne ambalaže uz RFID i pravila povrata na nivou računa, otkrila je nešto neprijatno. Najveći problem nije bio to što su prodavnice krale gajbe. Najveći problem je bio to što kompanija nikada nije izgradila ozbiljan proces za njihov pravovremeni povratak.

To je skriveni razlog zašto stalno gubite povratne transportne predmete. Vaš posao možda tretira izlaznu pošiljku kao „pravi“ proces, a tok povrata kao blagu naknadnu misao. Proizvodi odlaze po rasporedu, fakture se šalju i svi se osećaju produktivno. Zatim višekratni kontejneri, palete i poslužavnici počinju da se zadržavaju u sistemu bez hitnosti jer niko ne dobija ukor odmah kada se prazna ambalaža kreće sporo. Dok nedostatak postane vidljiv, trag je već hladan.

Veleprodaja prehrambenih proizvoda u Teksasu imala je upravo taj problem sa višekratnim kutijama za utovar. Bile su popularne kod maloprodajnih kupaca jer su bolje štitile proizvode od kartonskih kutija za jednokratnu upotrebu i smanjivale otpad od kartona. Operacija je izgledala efikasno dok nije stigla sezona vrhunca i dostupnost kutija za utovar se iznenada smanjila. Skladište je prvo krivilo veću potražnju, zatim kašnjenje dobavljača, a potom neravnotežu transporta. Kada je kompanija stavila RFID oznake na kutije za utovar i počela pravilno da prati vreme zadržavanja, odgovor je bio očigledan. Previše kutija za utovar bilo je zaglavljeno u magacinima prodavnica čekajući preuzimanje za povrat jer je kompanija pažljivije optimizovala rute dostave nego rute povrata. Rešenje nije bilo glamurozno. Bilo je to redizajniranje ruta, brže preuzimanje prazne ambalaže i stroža odgovornost na nivou prodavnice. Ta jedna promena uštedela je više novca od poslednjeg kruga kupovine kutija za utovar.

Zato se RTI praćenje mora tretirati kao kontrola zaliha, a ne kao administracija ambalaže. Ako nikada ne biste dozvolili da prodajna roba luta mrežom sa slabim evidencijama, ne biste trebali dozvoliti ni povratnim transportnim sredstvima da to čine. Ona možda ne stoje na računu kupca na isti način, ali i dalje stoje u vašem bilansu i utiču na vaše operativne troškove.

Nacionalni dobavljač pekarskih proizvoda u Ujedinjenom Kraljevstvu naučio je to kada su njegovi poslužavnici za testo počeli da nestaju brže nego što je bilo ko želeo da prizna. Poslužavnici su pojedinačno bili dovoljno jeftini da nijedan pojedinačni gubitak nije izgledao hitno, ali dovoljno skupi ukupno da je vozni park stalno zahtevao novi kapital. Kompanija je na kraju shvatila da je obučila sopstvene kupce da budu ležerni. Pošto su poslužavnici bili uobičajeni, niko ih nije tretirao kao imovinu. Korišćeni su, slagani, privremeno preusmeravani ili zadržavani dok se neko ne seti da ih pošalje nazad. Kada je dobavljač uveo praćenje povratne transportne ambalaže i povezao povrate poslužavnika sa izveštavanjem o učinku kupaca, ponašanje se promenilo. Ne odmah, ali primetno. Ljudi su pažljiviji sa imovinom kada sistem prestane da je tretira kao nevidljive objekte u pozadini.

Još jedan razlog zašto preduzeća gube RTI je zabuna oko mešovitog vlasništva. To se stalno dešava u deljenim ili brzim lancima snabdevanja. Paletna koša stiže kod ugovornog proizvođača. Nekoliko dana kasnije ide kod ko-pakera. Zatim je prevoznik premešta u maloprodajni distributivni centar. Negde u tom lancu ljudi prestaju da budu potpuno sigurni čija je to imovina, ko treba da je vrati i kada počinje da se meri vreme protiv njih. Ako je identitet imovine slab, kasnije rasprave postaju gotovo nemoguće za rešavanje.

Kompanija za potrošačku elektroniku u Poljskoj otkrila je to sa metalnim kolicima koja se koriste u proizvodnji, preradi i izlaznom pripremanju. Kolica su se stalno kretala između unutrašnjih timova i spoljnih logističkih partnera. Niko nije mislio da je proces posebno pokvaren dok godišnje usaglašavanje nije pokazalo šokantno neslaganje između onoga što je finansijski tim verovao da postoji i onoga što su dvorišta mogla fizički da lociraju. Problem nije bio jedan nepošteni partner. Bio je to lanac neformalnih pretpostavki. Kada je kompanija uvela jače upravljanje povratnom imovinom uz RFID praćenje kolica i obaveznu potvrdu prenosa, izgovori su postali kraći. Kolica nisu „verovatno otišla sa kasnom pošiljkom“. Ili jesu ili nisu, a sistem je konačno mogao da pokaže koja.

To je još jedna neprijatna istina. Mnogi gubici RTI preživljavaju jer posao dozvoljava previše nejasnoća. Ako niko ne može jasno da kaže gde je predmet poslednji put promenio vlasnika, onda niko ne poseduje problem.

Operater bolničke perionice u Singapuru suočio se sa blažom verzijom iste stvari. Njegova višekratna kolica i kontejneri za posteljinu kretali su se između postrojenja, utovarnih dokova, bolničkih odeljenja i koridora za povrat. Nijedna od tih sredstava nije bila posebno glamurozna, ali su bila od vitalnog značaja za dnevni tok. Perionica je stalno kupovala više jer su odeljenja uvek izgledala u deficitu, a postrojenje se uvek osećalo nedovoljno snabdevenim. Kada je operater konačno označio kolica i kontejnere i počeo da meri stvarno vreme cirkulacije, otkrio je da sredstva ne nestaju u kriminalnom smislu. Jednostavno su previše dugo stajala na pogrešnim mestima jer niko nije definisao šta znači „previše dugo“. Kada je to očekivanje postalo vidljivo, nedostaci su se smanjili bez dramatičnog širenja voznog parka.

Trodelno rešenje za RTI praćenje

Rešenje, dakle, nije samo „koristite RFID“, iako je RFID često najpametniji temelj. Pravo rešenje ima tri dela.

1. Trajni identitet imovine

Prvi je davanje svakom povratnom transportnom predmetu trajnog identiteta. Taj identitet može doći od RFID oznaka, trajnih barkodova u manjim operacijama ili hibridnog sistema, ali mora da preživi stvarne uslove rukovanja. Papirna etiketa na plastičnoj gajbi koja će se prati, slagati i vući nije ozbiljno rešenje. Rukom napisani broj na paleti je još gore. Ako identitet imovine ne preživi, sistem praćenja je samo pozorište.

Izvoznik sveže hrane u Holandiji naučio je to nakon što je pokušao da upravlja višekratnim izolovanim kutijama sa običnim barkod etiketama. Etikete su izgledale dobro prvog dana, a sramotno desetog dana. Vlaga, čišćenje i grubo utovarivanje pretvorili su ih u dekoraciju, a ne u podatke. Nakon prelaska na čvršći RFID sistem za RTI praćenje, izvoznik je konačno mogao da veruje sloju identiteta dovoljno dugo da poboljša petlju. Sama oznaka nije bila magija. Trajnost je bila.

2. Strateško postavljanje čitača

Drugi deo rešenja je postavljanje čitača ili kontrolnih tačaka tamo gde istina zaista važna. Mnoge kompanije ugrađuju tehnologiju praćenja i još uvek dobijaju slabu vrednost jer je ne usklađuju sa trenucima kada RTI zaista menjaju status. Važni trenuci su obično otprema, prijem, prenos, povrat iz pranja, prijem na popravku i potvrda povrata od kupca. Ako se imovina kreće kroz te tačke bez evidentiranja, sistem ostaje nejasan.

Farmaceutski distributer u Melburnu shvatio je to sa višekratnim kutijama za utovar koje služe isporukama bolnicama i klinikama. Njihov prvi RFID projekat je podbacio jer čitači nisu bili postavljeni u pravim trenucima predaje. Kada su premestili kontrolnu logiku na trake za otpremu, kaveze za povrat i prijem na čišćenje, sistem je postao daleko korisniji. Prestao je da stvara nasumičnu buku o lokacijama i počeo da pokazuje operativnu istinu.

3. Odgovornost i posledice

Treći deo je posledica. Tu mnoge kompanije ostaju slabe. Prikupljaju podatke, dive se kontrolnoj tabli i još uvek dozvoljavaju da se spori povrati nastave kao normalni. RTI praćenje se isplati samo kada posao deluje na osnovu onoga što vidi. To može značiti naplatu za izgubljenu imovinu, redizajniranje ruta, promenu učestalosti preuzimanja, skraćivanje prihvatljivog vremena zadržavanja ili odbijanje da se kupcima dozvoli da normalizuju loše navike.

Vozni park buradi za piće u Nemačkoj video je to jasno. Kompanija je već imala pristojno podešavanje praćenja, ali gubici su ostali previsoki jer komercijalni tim nije bio voljan da pritisne kupce oko zakasnelih povrata. Kada su menadžeri računa počeli da primaju jasnije izveštaje koji pokazuju ko najduže drži imovinu i kako to utiče na ekonomiku voznog parka, razgovor se promenio. Bolji podaci sami po sebi nisu ništa popravili. Bolji podaci povezani sa odgovornošću jesu.

Takođe vredi reći da nije svaki RTI potreban isti nivo praćenja. Neki poslovi prave grešku pokušavajući da prate svaki višekratni predmet sa istim intenzitetom. To obično traći novac. Pametniji pristup je segmentiranje bazena imovine. Predmeti visoke vrednosti ili visokog gubitka zaslužuju strožu kontrolu. Predmeti nižeg rizika mogu zahtevati samo vidljivost na kontrolnim tačkama. Najbolji sistem nije uvek najkomplikovaniji. To je onaj koji odgovara ekonomskoj stvarnosti imovine.

Kompanija za logistiku morskih plodova u Kanadi uradila je to dobro sa višekratnim kadama, navlakama za palete i izolovanim kutijama za ribu. Umesto da sve tretira jednako, fokusirala je najjače RFID praćenje na imovinu sa najvećim troškom zamene i najdužim ciklusima povrata. Ta odluka dala je kompaniji brži povraćaj ulaganja i mnogo jasniji pogled na to gde su pravi gubici. Kada su oni rešeni, proširila je program. To je obično bolji redosled.

Još jedna stvar koju preduzeća stalno pogrešno shvataju je krivica pogrešnog dela lanca. Operativni timovi često optužuju kupce. Kupci optužuju transport. Transport krivi rukovanje u ispostavi. Rukovanje u ispostavi krivi papirologiju. U većini slučajeva, svi su delimično u pravu i delimično beskorisni. Pravi problem je to što posao nije stvorio pouzdanu istoriju imovine.

Kompanija za pića u Meksiko Sitiju doživela je to sa višekratnim promotivnim paletama za izlaganje. Svake sezone neke jedinice se ne bi vratile i svake sezone isti argumenti bi se ponovili. Maloprodavci su tvrdili da su ih poslali nazad. Prevoznici su tvrdili da su ih ostavili na određenom mestu. Skladište je tvrdilo da nikada nisu stigle. Kada je kompanija uvela bolje RTI praćenje pri otpremi i prijemu povrata, priča je postala jasnija. Gubici nisu nestali preko noći, ali razgovori su postali utemeljeni na dokazima umesto na rutinskom prebacivanju krivice. Samo to smanjilo je ogromnu količinu izgubljenog vremena rukovodstva.

I to je možda najveći skriveni trošak gubitka povratnih transportnih predmeta. To nije samo kupovina zamene. To je beskrajno operativno opterećenje oko nesigurnosti. Traženje. Zvanje. Usaglašavanje. Rasprava. Prekomerno naručivanje. Držanje dodatnih sigurnosnih zaliha kontejnera, kutija za utovar ili poslužavnika jer niko potpuno ne veruje petlji. Slab RTI sistem ne samo da gubi imovinu. On stvara kulturu u kojoj svi očekuju da će je izgubiti.

Mlekarska zadruga u Francuskoj konačno je razbila tu kulturu čineći nešto iznenađujuće osnovno. Prestala je da govori o gajbama kao ambalaži i počela da govori o njima kao o imovini voznog parka. Ta jedna jezička promena promenila je način na koji su menadžeri razmišljali o problemu. Gajbe više nisu bile „samo deo dostave“. Bile su višekratne jedinice sa vremenom zadržavanja, iskorišćenjem i učinkom povrata. Kada je posao počeo tako da ih meri, bolje praćenje i bolja disciplina povrata postali su mnogo lakši za opravdanje.

Dakle, ako vaša kompanija stalno gubi povratne transportne predmete, odgovor verovatno nije više hitnih kupovina, glasnije žalbe ili strože tabele. To može izgledati kao akcija, ali obično samo sakriva pravi problem za još jedan kvartal.

Rešenje je izgradnja pravog sistema praćenja povratnih transportnih predmeta oko trajnog identiteta imovine (kao što su RFID oznake, RFID etikete, i RFID čitači), smislenih kontrolnih tačaka i stvarne odgovornosti. Dajte svakom sredstvu trajni ID. Evidentirajte trenutke kada se vlasništvo ili lokacija zaista menjaju. Merite vreme zadržavanja. Segmentirajte bazen po vrednosti i riziku. I zatim, ovaj deo je najvažniji, zaista uradite nešto kada podaci pokažu problem.

Jer ne gubite RTI slučajno. Gubite ih kroz sistem koji gubitak čini lakim.

Kada se taj sistem promeni, gubici obično počnu da se smanjuju mnogo brže nego što ljudi očekuju.