Zašto brendovi brze mode sada stavljaju RFID i na obuću

Godinama su brendovi brze mode prema obući postupali malo drugačije nego prema odeći. Haljine, majice, teksas i gornja odeća bili su očigledne zvezde u RFID razgovorima jer su se brzo kretali, zauzimali mnogo prostora u inventaru i stvarali beskrajne probleme sa tačnošću zaliha kada su prodavnice postajale zauzete. Obuća je često ostajala izvan tog prvog talasa. Bila je važna, naravno, ali mnogi brendovi su njome još uvek upravljali po starim navikama: skeniranjem bar-kodova, pamćenjem iz magacina, etiketama na kutijama i mnogo zaposlenih koji trče unaokolo pokušavajući da odgovore na jednostavno pitanje koje nikada nije trebalo da bude tako teško.

Da li trenutno stvarno imamo ovu veličinu na stanju?

To jedno pitanje objašnjava zašto brendovi brze mode sada stavljaju RFID i na obuću.

Skriveni haos u maloprodaji obuće

To nije zato što je obuća odjednom postala trend u svetu maloprodajne tehnologije. To je zato što je poslovni pritisak konačno postao dovoljno jak da stare metode više ne izgledaju prihvatljivo. Obuća je jedna od najneurednijih kategorija u maloprodaji brze mode. Veličine se brzo množe. Kombinacije boja dodaju još više složenosti. Isti model može stajati na zidu, u izložbenom prostoru, na polici u magacinu, u fioci sa zalihama, u garderobi, u korpi za povrate ili već biti rezervisan za klik-i-preuzmi, a da to osoblje u prodajnom prostoru nije potpuno svesno. Kada kupac zatraži veličinu 38 u crnoj boji, sistem prodavnice može govoriti jedno, dok stvarna prodavnica govori drugo. U tom jazu nestaju prodaje.

A u brzoj modi, prodaje koje nestaju nisu male. One se gomilaju iz sata u sat.

Lanac modne odeće u Milanu to je naučio na bolan način tokom jake prolećne sezone. Njegov RFID program za odeću već je poboljšao tačnost zaliha za haljine i topove, ali obuća je ostala izvan sistema jer je rukovodstvo pretpostavljalo da se tom kategorijom može dovoljno dobro upravljati tradicionalnom kontrolom. Nije moglo. Osoblje je stalno obećavalo kupcima da je određena veličina sandale dostupna jer je sistem pokazivao jednu jedinicu na stanju. Zatim bi provodili osam minuta tražeći, vratili se praznih ruku, izvinili se i gledali kako kupac odlazi. Kada je kompanija konačno uvela RFID na nivou artikla za obuću, otkrila je da problem sa inventarom nije bila dramatična krađa ni šokantna nesposobnost. Bio je to običan maloprodajni drift. Kutije na pogrešnom mestu. Parovi odvojeni od prvobitne police. Povrati koji nisu potpuno reintegrisani. Jedan uzorak cipele na podu dok je prodajni par migrirao negde gde niko nije očekivao. Kada je upravljanje inventarom obuće postalo vidljivije, brend je prestao da gubi toliko mnogo prodaja zbog neizvesnosti.

To je prvi pravi razlog zašto RFID za obuću dobija na značaju. Cipele mogu izgledati uredno na polici, ali operativno su neuredne.

Odeća ima svoj haos, naravno, ali obuća dodaje drugačiju vrstu trenja. Majica je obično jedan artikal sa jednom veličinom. Obuća se često prodaje kao uparen komplet, čuva u kutiji, izlaže kao uzorak i traži po veličini pod vremenskim pritiskom. Ako prodavac ne može brzo da pronađe pravu veličinu, kupac retko čeka dugo. To je posebno tačno u brzoj modi, gde kupac često još nije emotivno vezan za jedan proizvod. Prodavnica ili brzo potvrdi poverenje, ili kupac prelazi na drugi model, drugi brend ili drugi sajt.

Španski maloprodavac brze mode to je video sa niskim čizmama na niskoj peti tokom sezone lansiranja jesenje kolekcije. Prodavnice su izgledale pune, vizuelni merčandajzing je izgledao oštro, a saobraćaj na sajtu je bio jak. Ali konverzija u obući zaostajala je za očekivanjima. Kada je operativni tim detaljno proučio problem, shvatio je da problem nije slaba privlačnost dizajna. Problem je bila vidljivost zaliha obuće. Previše kupaca je slušalo „Mislim da imamo, da proverim“, nakon čega bi usledilo dugo čekanje i razočaravajući odgovor. RFID praćenje obuće promenilo je ritam. Timovi u prodavnici mogli su mnogo brže da provere da li je veličina stvarno u zgradi, a kada jeste, mogli su da je pronađu sa manje nagađanja. To nije učinilo svaki model najprodavanijim. Jednostavno je sprečilo da dobri proizvodi budu potkopani lošom istinom o inventaru.

Ta fraza je važna: istina o inventaru.

Istina o inventaru i omnikanalni pritisak

Brendovi brze mode sada su pod pritiskom sa svih strana. Potrebno im je da prodavnice podržavaju ličnu prodaju, klik-i-preuzmi, slanje iz prodavnice, beskrajnu stazu, rezervacije preko aplikacije i glatke povrate. Ništa od toga ne funkcioniše dobro ako obuća ostane slaba tačka u slici inventara. Prodavnica više ne može sebi da priušti da kaže „možda imamo negde“ kada kupac koji stoji tamo može da kupi isti model od konkurenta sa dva dodira na telefonu. RFID za obuću pomaže jer podiže tačnost maloprodajnih zaliha u kategoriji koja često izaziva najviše trenja sa kupcima po prodatoj jedinici.

Modna grupa sa sedištem u Velikoj Britaniji to je otkrila tokom širenja klik-i-preuzmi usluge. Narudžbine odeće iz prodavnica radile su prilično dobro, ali narudžbine obuće stalno su stvarale neprijatnosti. Kupac bi rezervisao patike onlajn, osoblje bi prihvatilo narudžbinu, a zatim bi prodavnica panično tražila jer kutija nije bila tamo gde je sistem mislio da jeste. Ponekad je par postojao. Ponekad je uzorak cipele bio na prodajnom prostoru, ali je upakovani par odlutao na policu za povrate ili kolica sa zalihama. Kada je maloprodavac dodao RFID praćenje inventara obuće u istu omnikanalnu logiku koja se već koristila za odeću, stopa otkazivanja rezervacija obuće je opala. Cipele nisu postale dostupnije. Postale su uverljivije.

To je još jedan veliki razlog zašto brendovi brze mode sada označavaju obuću. Omnikanalnost čini slabu tačnost zaliha mnogo skupljom nego ranije.

U starijim maloprodajnim modelima, zbunjen popis obuće uglavnom je štetio prodaji kupcima koji ulaze u prodavnicu. Sada šteti i obećanjima datim onlajn. Ako prodavnica pokazuje da je jedan par dostupan za preuzimanje, a ne može stvarno da isporuči taj par, brend ne gubi samo prodaju tog artikla. Gubi poverenje. Kupac može prestati da veruje aplikaciji, prestati da veruje preuzimanju u prodavnici ili prestati da brend smatra pouzdanim za hitne kupovine. U kategoriji kao što je obuća, gde veličine već stvaraju oklevanje, to poverenje mnogo znači.

Maloprodavac u Seulu otkrio je da to posebno važi za baletanke i kompaktne modne patike. To nisu bili najskuplji proizvodi u asortimanu, ali su bili brzopokretni, osetljivi na veličinu i često kupovani za trenutnu upotrebu. Kompanija je primetila da je frustracija povezana sa obućom u omnikanalnoj prodaji nesrazmerno visoka u poređenju sa udelom te kategorije u prihodu. Kada su uvedene RFID oznake za obuću, kompanija je dobila bolju tačnost inventara za obuću i veće poverenje pri dodeli jedinica iz prodavnice onlajn narudžbinama. Poboljšanje nije bilo samo operativno. Pritužbe korisničke službe su opale jer brend više nije obećavao parove koje nije mogao da pronađe.

Trošak radne snage za slepo traženje obuće

Prodavnice takođe brinu o radnoj snazi, a taj deo se često zanemaruje u glamuroznoj verziji RFID priče. Obuća troši apsurdnu količinu radne snage kada je vidljivost slaba. Osoblje trči u magacine. Otvara pogrešne kutije. Proverava istu policu dvaput. Izvlači više veličina jer nije potpuno sigurno koja je kutija koja. Ostavlja drugog kupca da čeka jer se jedan zahtev za obućom pretvorio u mini lov na blago. U zauzetoj prodavnici brze mode, ti minuti su skupi. Ne izgledaju skupo izolovano, ali uništavaju brzinu usluge u celom prodajnom prostoru.

Francuski lanac to je primetio tokom vikend vrhova u prodavnicama u centru grada. Jedan zahtev za obućom mogao je da zauzme prodavca sa prodajnog prostora predugo, posebno u prodavnicama sa kompaktnim magacinima i širokim rasponom veličina. Brend je u početku mislio da je rešenje samo bolja disciplina u magacinu. Pomoglo je, ali ne dovoljno. Kada je RFID na nivou artikla za obuću ušao u radni tok, osoblje je moglo brže da potvrdi prisutnost veličine i smanji besmisleno traženje. Korist za radnu snagu bila je trenutna. Prodavci su provodili manje vremena jureći sumnjive zalihe, a više vremena stvarno prodajući.

To je važno jer se obuća često prodaje kroz uslugu. Mnogi kupci brze mode žele brzu potvrdu pre nego što se odluče. Da li ovaj model ide mali? Imate li jednu veličinu veću? Mogu li da probam i bež? Prodavac koji može brzo da odgovori zadržava kupca angažovanim. Prodavac koji nestane u magacin i vrati se sa neizvesnošću gubi zamah. Brendovi brze mode to instinktivno znaju. Ono što RFID čini jeste da im daje bolju operativnu kičmu iza tog trenutka usluge.

Maloprodavac u Istanbulu to je video sa večernjim cipelama tokom sezone venčanja. Potražnja je bila emotivna i hitna, što je značilo da kašnjenja bole još više nego obično. Kupci su često kupovali blizu datuma događaja, pa je strpljenje bilo ograničeno. Pre RFID-a za obuću, prodavnice su stalno grešile na isti dosadan način: previše samopouzdanja na prvo pitanje, zatim previše kašnjenja u pronalaženju para. Nakon uvođenja, prodavci su postali uverljiviji jer su prestali da nagađaju. Ako je veličina bila tamo, znali su brže. Ako nije, mogli su da preusmere kupca na drugu opciju bez duge mrtve zone između. To je podiglo konverziju u kategoriji u kojoj je oklevanje tiho trovalo prihod.

Brendovi brze mode takođe stavljaju RFID na obuću jer se gubici i zabuna sa kutijama ponašaju drugačije kod obuće nego kod odeće. Haljina obično nestane kao jedan artikal. Obuća često nestane kao parovi, poluparovi, povrati u pogrešnoj kutiji, zamene zbog oštećene kutije ili zabuna između uzorka i zalihe. To čini gubitak težim za tumačenje i težim za ispravljanje. RFID ne rešava svaki problem gubitaka, ali čini razlike u inventaru obuće mnogo vidljivijim.

Lanac u Meksiko Sitiju imao je ponavljajući problem sa modnim patikama i ležernim mokasinama. Sistem je često pokazivao jednu ili dve jedinice na stanju čak i kada je tim u prodavnici već izgubio poverenje u taj broj. Te jedinice duhova stvarale su beskrajne uzaludne pretrage i iskrivljivale odluke o dopuni. Kada je kompanija dodala RFID kontrolu zaliha obuće, postalo je lakše razlikovati stvarne dostupne zalihe od lažnih ostataka nastalih prethodnim greškama u prodaji, zabunama sa povratima ili parovima koji nedostaju. Ta čistija slika poboljšala je dopunu jer je tim za nabavku prestao da reaguje na brojeve koji nisu imali stvarno značenje na nivou prodavnice.

Taj ugao dopune je veći nego što izgleda. Brza moda živi od ritma. Ako se dopuna obuće zasniva na lošoj istini iz prodavnice, brendovi ili šalju premalo i gube prodaje, ili šalju previše i pune magacin pogrešnim veličinama. RFID oznake im daju bolje praćenje zaliha u prodavnici, što zatim poboljšava kako se čitaju krive veličina, kako se identifikuju najprodavaniji modeli i kako se upravlja sporim veličinama. Obuća je dovoljno osetljiva na veličinu da to znači mnogo više nego u mnogim kategorijama odeće.

Maloprodavac sa sedištem u Amsterdamu to je naučio nakon što je označio modne čizme i sandale na potpeticu RFID oznakama. Tim za merčandajzing bio je šokiran koliko je često stari sistem preuveličavao prisutnost rubnih veličina, a potcenjivao brzinu centralnih veličina. Kada je RFID poboljšao tačnost zaliha obuće, dopuna je postala manje defanzivna i preciznija. Brend nije samo bolje pronalazio obuću u prodavnici. Kupovao je i dodeljivao inteligentnije jer su podaci koji su se vraćali iz prodavnice konačno zaslužili poverenje.

Tačnost povrata i dopune

Povrati su još jedan veliki razlog zašto se ovaj trend ubrzava. Povrati obuće u brzoj modi nisu uvek čisti. Pogrešna kutija, pogrešna veličina vraćena na pogrešnu policu, oštećeni uzorak pomešan sa prodajnim parom, onlajn povrat obrađen brže od fizičke reintegracije — sve se to dešava češće nego što mnoge centrale žele da čuju. Cipela može tehnički biti vraćena u prodavnicu, ali još praktično nije prodajna, ili jeste prodajna, ali nije tamo gde sistem misli da jeste. RFID pomaže jer stvara jaču vezu između para i stvarne slike zaliha u prodavnici.

Nemački modni lanac to je otkrio sa onlajn povratima ženskih ravnih cipela i čizmi do gležnja. Povrati odeće već su bili prilično upravljivi pod RFID-om, ali obuća je stalno vukla tačnost prodavnice nadole jer je reintegracija bila nespretna. Kada je maloprodavac proširio RFID na nivou artikla RFID oznake na obuću, rukovanje povratima postalo je čistije i slika zaliha se brže oporavljala nakon zauzetih dana povrata. Opet, dobitak nije bio da je obuća magično prestala da bude neuredna. Bilo je to što je nered postao lakši za kontrolu.

Postoji i razlog vizuelnog merčandajzinga koji ljudi ne pominju dovoljno. Obuća se često izlaže kao jedan uzorak sa zalihom koja se čuva odvojeno, što znači da izlog okrenut kupcu može izgledati potpun dok su prodajne zalihe iza njega već slabe. To čini kategoriju posebno varljivom. Zid može izgledati zdravo dok se stvarni raspon veličina urušava. RFID daje brendovima bolji način da povežu lepotu izloga sa istinom o zalihama iza njega.

Maloprodavac u Los Angeles iskoristio je ovaj uvid u svojoj zoni modnih patika. Izlog je izgledao uzbudljivo i dobro uređeno, ali previše kupaca bilo je privučeno modelima čije su prodajne veličine već bile fragmentisane. Sa RFID vidljivošću zaliha obuće, prodavnica je počela brže da reaguje kada izloženi model izgleda pun, ali je komercijalno postao tanak. Rezultat su bile bolje odluke na prodajnom prostoru i manje razočaravajućih interakcija sa kupcima. Ta vrsta prilagođavanja je važna u brzoj modi jer je vizuelna privlačnost bez podrške zaliha samo uglađen način da se izgubi prodaja.

Neki brendovi takođe stavljaju RFID direktno na obuću, ne samo na kutije, jer obuća brzo napušta uredan svet kutija. Parovi se probaju, mešaju, premeštaju, odvajaju od originalnog pakovanja i premeštaju od strane osoblja ili kupaca. Pogled samo na kutiju još može pomoći, ali jača RFID strategija za obuću daje brendu više otpornosti kada roba uđe u stvarno ponašanje u prodavnici. To je posebno relevantno u prodavnicama sa velikim prometom gde je rukovanje proizvodima stalno.

Maloprodavac u Bangkoku to je video sa nazuvcima, sandalama i cipelama bez pertli koje su intenzivno izlagane na prodajnom prostoru. Same kutije nisu bile dovoljne jer je interakcija sa kupcem počinjala pre nego što je upakovana jedinica bila važna. Proširivanjem RFID-a izvan uskog razmišljanja o kutijama, kompanija je stekla bolje razumevanje šta se stvarno dešava u kategoriji. Timovi u prodavnici više se nisu toliko oslanjali na logiku „trebalo bi da je tamo“ kada je prodajni prostor već promenio fizičku istinu.

Pa zašto brendovi brze mode sada stavljaju RFID i na obuću? Zato što obuća operativno više nije sporedna kategorija. Sada je duboko povezana sa omnikanalnim obećanjima, brzom uslugom u prodavnici, tačnošću dopune, kontrolom povrata i poverenjem kupaca. Stari izgovor da se obućom može upravljati sa nekoliko etiketa na kutijama i pristojnim navikama u magacinu više ne preživljava ozbiljan maloprodajni pritisak. Ne kada kupac očekuje brzinu. Ne kada prodavnice moraju da podrže onlajn inventar. Ne kada je radna snaga ograničena. I definitivno ne kada brend pokušava da izvuče više prihoda iz istog fizičkog prostora.

Skandinavski brend to je dobro sažeo nakon dve sezone uvođenja RFID-a za obuću. Rukovodstvo je prvobitno tretiralo projekat kao proširenje svoje strategije označavanja odeće. Do kraja druge godine, više nisu to tako opisivali. Opisali su ga kao zakasnelo. Prodavnice su pokušavale da prodaju obuću sa slabijom istinom o inventaru nego ostatak poslovanja, a kupac je plaćao cenu u vremenu i frustraciji. Kada se taj jaz zatvorio, obuća je počela da se ponaša više kao moderna maloprodajna kategorija umesto kao nezgodan operativni izuzetak.

To je zaista cela priča. Brendovi brze mode sada stavljaju RFID na obuću jer se obuća konačno tretira sa operativnom ozbiljnošću koju je oduvek zasluživala. Kategorija je neuredna, vođena veličinom, osetljiva na uslugu i opasno laka za pogrešno čitanje kada sistem inventara zaostaje za stvarnošću. RFID oznake ne čine obuću jednostavnom. Čine je manje haotičnom.

A u brzoj modi, manje haosa obično se pretvara u više prodaja brže nego što ljudi očekuju.