RFID na nivou artikla sprečava skrivene gubitke u maloprodaji

Mnoge maloprodajne kompanije još uvek tretiraju RFID na nivou artikla kao lepo unapređenje o kome mogu da razmišljaju kasnije. Nešto za veće lance. Nešto za luksuzne brendove. Nešto o čemu će se ponovo razgovarati posle sledećeg uvođenja sistema, posle sledećeg premeštanja magacina, posle sledećeg budžetskog ciklusa, posle sledeće bolne godišnje popise. Takav način razmišljanja postaje skup.

Neprjatna istina je da mnoge maloprodajne kompanije već gube novac jer još uvek ne znaju, sa dovoljno brzine i dovoljno sigurnosti, šta se zapravo dešava sa pojedinačnim artiklima kada ti artikli uđu u prodajnu mrežu. One znaju šta je naručeno. Znaju šta je otpremljeno. Znaju šta je trebalo da stigne. Znaju šta sistem kaže da bi trebalo da bude dostupno. Ali to nije isto što i znati šta se stvarno nalazi u prodajnom prostoru, šta stoji u garderobi za probu, šta se krije u magacinu, šta je tiho odlutalo na pogrešnu lokaciju, šta čeka da bude vraćeno u zalihe i šta se već pretvorilo u propuštenu prodaju a da to niko nije primetio.

U tom jazu novac ističe.

Zašto je teorija inventara tako skupa

Ljudi vole da govore o gubicima u maloprodaji, nestašicama, pritisku sniženja, frustraciji omnikanalnosti i tačnosti inventara kao da su to odvojeni problemi. U stvarnoj maloprodaji, oni su obično različiti simptomi iste bolesti. Poslovanje nema istinu o artiklu. Ono ima teoriju inventara. A teorija inventara je skupa.

Upravo zato je RFID na nivou artikla postao tako ozbiljan maloprodajni alat. Ne zato što zvuči futuristički, i ne zato što dobavljači uživaju da govore o digitalnoj transformaciji, već zato što svako maloprodajno poslovanje na kraju dođe do iste bolne tačke. Više ne može da priušti da donosi odluke koristeći podatke inventara koji su samo delimično tačni. Ako ne znate gde se artikal nalazi, da li je prodajan, da li je u prodajnom prostoru, da li je u pogrešnoj prodavnici ili da li je nestao u nekoj operativnoj magli između prijema i naplate, nastavićete da plaćate to neznanje na načine koji se nikada neće uredno pojaviti u jednom redu tabele.

Lanac modne odeće u South Korea to je naučio pre nego što je uopšte počeo da sebe vidi kao RFID priču. Rukovodstvo je stalno pitalo zašto nekim prodavnicama nedostaju celi nizovi veličina iako sistem pokazuje zdrave zalihe. Prva pretpostavka bila je loše planiranje dopune. Druga pretpostavka bila je izvršenje osoblja. Treća pretpostavka bila je krađa od strane kupaca. Sve tri su bile delimično tačne, ali i ne potpuna istina. Kada je brend uveo RFID na nivou RFID oznake u odabranim kategorijama, otkrio je koliko je inventara stajalo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Neki artikli bili su zakopani u povratima iz garderobe za probu. Neki su bili zaglavljeni u prepunom magacinu. Neki su fizički bili u prodavnici, ali ne u prodajnom položaju. Kompanija nije bila uskraćena za zalihama u apstraktnom smislu. Bila je uskraćena za upotrebljivom vidljivošću. Ta razlika je koštala stvarne prodaje.

Skriveni načini na koje maloprodavci gube novac bez RFID-a na nivou artikla

Maloprodavci gube prodaju na proizvodima koje tehnički poseduju

To je prvi način na koji maloprodavci gube novac bez RFID-a na nivou artikla. Gube prodaju na proizvodima koje tehnički poseduju.

To zvuči smešno dok to ne vidite u velikom obimu. Kupac želi crnu jaknu veličine M. ERP kaže da je jedna na stanju. Radnik ne može da je nađe. Kupac odlazi. Finansije taj događaj ne evidentiraju nikako. Nema dramatičnog gubitka. Nema crvenog upozorenja koje treperi. Nema stavke koja kaže: „Posedovali ste proizvod, ali niste ga pretvorili u prodaju jer je vaša tačnost inventara bila fikcija.“ A upravo se to dogodilo. Pomnožite to sa hiljadama SKU-ova i više prodavnica, i trošak postaje veoma stvaran.

Maloprodavac obuće u Španiji suočio se sa istim problemom iz malo drugačijeg ugla. Njihovi timovi u prodavnicama provodili su previše vremena tražeći poslednji par modela za koji je sistem tvrdio da je dostupan. Kupci su bili spremni da povremeno sačekaju, ali ne zauvek. Radnici su počeli da ne veruju stanju zaliha, što je dovelo do loše navike: prestali su da se toliko trude da isprate situacije „ostao je još jedan“ jer je previše takvih slučajeva završavalo nelagodnošću. Nakon uvođenja RFID-a na nivou artikla, maloprodavac je otkrio da šteta od lošeg inventara nije bila samo propuštena prodaja. Bila je to i šteta na ponašanje osoblja. Kada timovi u prodavnicama prestanu da veruju sistemu, usluga kupcima slabi pre nego što finansije to uopšte primete.

To je još jedno curenje koje kupci potcenjuju. Slaba istina o inventaru obučava ljude da ulažu manje komercijalne napore.

Sniženja postaju teža nego što je potrebno

Maloprodaja takođe gubi novac kroz sniženja, a RFID na nivou artikla ima mnogo veze s tim, priznali to maloprodavci ili ne. Sniženje nije samo pitanje cena. Ono je često pitanje vremenskog usklađivanja inventara. Proizvodi ostaju na pogrešnom mestu predugo. Spori artikli se ne identifikuju dovoljno rano. Brzi artikli se ne dopunjuju dovoljno pametno. Vreme promocija se iskrivljuje jer poslovanje gleda zalihe kroz zamućeno sočivo. Ako je vaša vidljivost na nivou artikla slaba, vaša strategija sniženja je uvek malo zakasnela i malo nespretna.

Višebrendovska grupa za odeću u Italiji videla je to tokom teške prelazne sezone. Njihov tim za nabavku stalno je krivio vreme i ravnotežu asortimana za pritisak na maržu, i da, ti faktori su bili važni. Ali kada im je RFID na nivou artikla dao jasniji uvid u to šta zaista stoji u prodavnicama, pojavila se još jedna istina. Neki proizvodi bili su praktično zarobljeni lošom vidljivošću u prodajnom prostoru i slabom disciplinom u magacinu. Nisu nužno bili pogrešni proizvodi. Jednostavno nisu stizali do kupca kako treba u trenutku kada su još imali energiju pune cene. Dok je sistem reagovao, razgovor o popustu već je počeo. Bolja kontrola na nivou artikla ne bi spasila svaki SKU, ali bi spasila maržu koju je stari proces ležerno spaljivao.

To je drugi način na koji maloprodavci gube novac. Oni snižavaju cene proizvoda više nego što je potrebno jer nikada nisu imali čistu kontrolu na nivou artikla.

Radna snaga se troši na neizvesnost inventara

Zatim tu je radna snaga, sa kojom maloprodavci često loše postupaju u ovim razgovorima. Kažu da je radna snaga skupa, što je tačno, a zatim nastavljaju da tu radnu snagu koriste za spore, niskovredne zadatke inventara koje bi bolji sistem na nivou artikla oštro smanjio. Ručni ciklusni popisi. Delimični ponovni popisi. Traženje izgubljenih artikala. Provera zaliha u magacinu. Verifikacija da li je roba zaista stigla. Lov na komade koji bi trebalo da budu u prodajnom prostoru. Nijedan od ovih poslova nije glamurozan, i mnogo toga ne dodaje nikakvu vrednost za kupca. To je samo maloprodaja koja plaća ljude da nadoknade slabu vidljivost.

Grupa robnih kuća na Bliskom istoku to je otkrila tokom smanjenja broja zaposlenih. Njihovi menadžeri prodavnica stalno su tražili više radnih sati, ali centrala nije bila voljna da ih odobri. Kada je kompanija konačno ozbiljno pogledala gde odlazi vreme, odgovor je bio neprijatan. Timovi su trošili daleko previše napora na verifikaciju zaliha, a ni približno dovoljno na prodaju. RFID na nivou artikla promenio je tu ravnotežu. Nije eliminisao rad u prodavnici, očigledno, ali je smanjio količinu napora utrošenog na dokazivanje sistemu onoga što je već trebalo da bude očigledno. Jednostavno rečeno, poslovanje je prestalo da plaća prodajnu radnu snagu da obavlja detektivski posao.

To je treće curenje. Bez RFID-a na nivou artikla, maloprodavci nastavljaju da troše radnu snagu na neizvesnost inventara umesto na aktivnosti okrenute kupcu.

Obećanja omnikanalnosti postaju krhka

Omnikanalna maloprodaja čini problem još ružnijim. U trenutku kada poslovanje ponudi otpremanje iz prodavnice, klikni i preuzmi, rezerviši onlajn i preuzmi u prodavnici ili logiku transfera između prodavnica, istina o inventaru postaje još važnija. U omnikanalnom svetu, loša tačnost zaliha više nije samo problem prodavnice. To je problem obećanja. Sistem kaže kupcu da je artikal dostupan. Prodavnica ne može da ispuni. Narudžbina se otkazuje ili odlaže. Kupac gubi poverenje. Marketing nastavlja da troši novac da dovede ljude u levak koji operativa tiho slabi na poslednjem koraku.

Maloprodavac kozmetike u Kanadi to je naučio kada je proširio preuzimanje istog dana. Na papiru, model je izgledao pametno. Bolje koristite zalihe u prodavnici. Krećite se brže. Takmičite se sa onlajn specijalistima. Problem je bio u tome što zalihe u prodavnici nisu bile dovoljno tačne na nivou artikla da čisto podrže to obećanje. Kupci su dobijali obaveštenja o preuzimanju, a zatim izvinjenja. Osoblje je gubilo vreme jureći proizvode za koje je sistem još verovao da su dostupni. Nakon uvođenja RFID-a na nivou artikla u odabranim kategorijama, učinak preuzimanja se poboljšao iz vrlo jednostavnog razloga: prodavnica je prestala da daje toliko obećanja zasnovanih na nadama o zalihama.

To je četvrto curenje. Maloprodavci bez RFID-a na nivou artikla često troše marketinški novac stvarajući potražnju koju ne mogu pouzdano da ispune.

Povrati ostaju komercijalno meki predugo

Povrati su još jedan tihi izvor gubitka. Većina maloprodavaca misli o povratima kao o pitanju politike ili pitanju marže. Jesu to, ali su i pitanje vidljivosti. Kada se artikal vrati, koliko brzo ponovo ulazi u prodajne zalihe. Da li je ispravno identifikovan. Da li je na vreme vraćen u prodajni prostor. Da li sistem zna da je artikal ponovo dostupan. Može li se koristiti za omnikanalnu narudžbinu. Ili stoji u zoni limba za povrate dok prodavnica polako gubi šansu da ga proda po pravoj ceni.

Lanac sportske opreme u Australiji otkrio je da vraćeni proizvodi nisu štetili samo zato što su ih kupci poslali nazad. Veća šteta dolazila je od toga koliko su sporo ti proizvodi ponovo postajali komercijalno upotrebljivi. Povrat je fizički postojao, ali je operativno bio zarobljen. RFID na nivou artikla to je poboljšao jer su vraćeni artikli mogli biti identifikovani, verifikovani i brže vraćeni na pravu lokaciju. Ponovo, poslovanje nije gubilo samo na marži. Gubilo je na vremenu.

To je peto curenje. Maloprodaja bez RFID-a na nivou artikla često dozvoljava da vraćene zalihe komercijalno omekšaju pre nego što ponovo postanu dostupne.

Garderobe za probu postaju crne rupe inventara

Garderoba za probu je još jedno mesto gde novac tiho nestaje. Maloprodavci znaju da su garderobe za probu važne, ali mnogi ih još uvek tretiraju kao misteriozne zone u kojima roba privremeno nestane i zatim se ponovo pojavi ako osoblje ima sreće. To više nije dovoljno dobro. Posebno u modnoj maloprodaji, neki od komercijalno najvažnijih kretanja inventara dešavaju se upravo tamo. Koji artikli se probaju. Koje veličine se napuštaju. Koji proizvodi napuštaju prodajni prostor i ne vraćaju se na vreme. Koje kombinacije stvaraju potencijal za unakrsnu prodaju. Koji komadi stoje predugo u oporavku garderobe za probu dok se drugom kupcu kaže da artikal nije dostupan.

Maloprodavac farmerki u Meksiku uveo je RFID na nivou artikla uglavnom da poboljša popise zaliha. Iznenadilo ih je koliko se brzo oporavak garderobe za probu poboljšao kada je sistem olakšao praćenje i upravljanje kretanjem artikala. Osoblje je moglo brže da reaguje, dostupnost u prodajnom prostoru se poboljšala, a prodavnica je izgubila manje prodaja jer su traženi artikli stajali u pogrešnoj zoni nakon napuštenog probanja. To je vrsta gubitka koju tradicionalno izveštavanje gotovo nikada ne obuhvati pravilno, ali je veoma stvarna u svakodnevnoj maloprodaji.

To je šesto curenje. Maloprodavci bez RFID-a na nivou artikla dozvoljavaju da proizvodi privremeno nestanu upravo u trenutku kada je potražnja kupaca najveća.

Gubici se pogrešno dijagnostikuju

Gubici zaslužuju pomen, ali ne na uobičajen lenj način. Mnogi ljudi čuju RFID i odmah skoče na kontrolu krađe. Da, gubici su važni. Da, RFID na nivou artikla može pomoći maloprodavcima da bolje razumeju kretanje, ponašanje izuzetaka i anomalije zaliha. Ali važnija poenta je da se gubici često prekomerno pripisuju krađi jer poslovanje nema dovoljno istine na nivou artikla da razdvoji krađu od pogrešnog smeštaja, neuspeha procesa, zabune oko povrata i greške u stanju zaliha.

Maloprodavac predmeta za dom u Ujedinjenom Kraljevstvu stalno je pretpostavljao da ima veliki problem sa gubicima u odabranim prodavnicama. Nakon uvođenja RFID-a na nivou artikla, rukovodstvo je otkrilo da nijev „nestali“ inventar nestao na isti način. Deo je bio loše premešten. Deo je bio zaglavljen u odloženoj obradi povrata. Deo je još fizički bio prisutan, ali operativno nevidljiv. To nije eliminisalo pravu krađu, ali je promenilo razgovor. Kompanija je prestala da baca reč gubici na svaku misteriju inventara i počela da ispravlja neke od slabosti procesa koje su se krile pod tom etiketom.

To je sedmo curenje. Bez RFID-a na nivou artikla, maloprodavci često pogrešno dijagnostikuju probleme inventara i nastavljaju da troše novac na pogrešne lekove.

Izvršenje merčandajzinga počinje da odstupa

Postoji i trošak merčandajzinga koji ne dobija dovoljno pažnje. Maloprodavci vole da zamišljaju da se proizvodi pojavljuju u prodajnom prostoru na čist, komercijalno disciplinovan način. U stvarnosti, prezentacija u prodajnom prostoru često je iskrivljena slabom kontrolom zaliha. Najprodavaniji artikli se ne dopunjuju dovoljno brzo. Krive veličina se lome. Duplikati ostaju previše izloženi dok nedostajuće varijante ostaju skrivene. Promotivne zone počinju da odstupaju od plana jer osoblje ne može lako da potvrdi šta je zaista gde. Dobra maloprodajna prezentacija je nemoguća za održavanje kada je inventar na nivou artikla zamućen.

Premijum brend ležerne odeće u Japanu video je to u nekoliko urbanih prodavnica. Revizije vizuelnog merčandajzinga izgledale su dobro na prvi pogled, ali prodaja po kvadratnom metru nastavila je da podbacuje u kategorijama koje su trebale da budu jače. RFID na nivou artikla otkrio je da problem nije bio samo izbor proizvoda. Bilo je to odstupanje u izvršenju. Prave zalihe nisu uvek bile u prodajnom prostoru kada su trebale da budu, a pogrešne zalihe su visile predugo jer niko nije imao čist uvid na nivou artikla u stvarnost prodajnog prostora. Bolja vidljivost artikala poboljšala je disciplinu merčandajzinga više nego što je to ikada učinio još jedan krug obuke o vizuelnim standardima.

To je osmo curenje. Maloprodavci gube novac kada prezentacija u prodajnom prostoru postane slučajnost inventara umesto kontrolisanog alata za prodaju.

Cena odlaganja RFID-a na nivou artikla nastavlja da raste

Još jedna poenta je važna ovde, posebno za poslovanja koja još uvek odlažu usvajanje. Cena nepostojanja RFID-a na nivou artikla ne stoji na mestu. Postaje gora kako složenost raste. Više kanala, više povrata, više transfera između prodavnica, više obećanja o preuzimanju, veća dubina asortimana, veći pritisak na radnu snagu, veća potražnja za brzinom, veća nestrpljivost kupaca. Stari model slabe vidljivosti ne ostaje samo nesavršen. On vremenom postaje skuplji.

Regionalni maloprodavac mode u Sjedinjenim Američkim Državama odupirao se RFID-u na nivou artikla godinama jer je rukovodstvo mislilo da poslovanje „još nije dovoljno veliko“. Ono što im je promenilo mišljenje nije bila jedna katastrofa. Bilo je to nagomilavanje omnikanalnih trenja, netačnih stanja zaliha i rasipanja radne snage u prodavnicama. Kada su pošteno izračunali brojeve, pitanje je prestalo da bude da li je RFID na nivou artikla priuštiv. Pitanje je postalo da li je nastavak poslovanja bez njega još finansijski razuman. To je obično prekretnica za maloprodavce koji konačno krenu.

RFID na nivou artikla i dalje zahteva pravilno izvršenje

Sada, to ne znači da svaki maloprodavac treba da označi svaki artikal sutra bez plana i bez discipline. RFID na nivou artikla i dalje zahteva dobro izvršenje. RFID etikete i oznake moraju se dosledno primenjivati. Timovi u prodavnicama trebaju radne tokove koji zaista koriste podatke. Sistemi i RFID čitači moraju da proizvode očitavanja kojima operativa može da veruje. Ako je projekat aljkav, poslovanje može potrošiti novac na RFID i ipak podbaciti. Ali to nije argument protiv RFID-a na nivou artikla. To je argument protiv tretiranja toga kao sporednog eksperimenta.

Specijalizovani maloprodavac u Francuskoj to je naučio rano. Njihov prvi pilot dao im je neke od koristi, ali ne dovoljno jer su tretirali RFID kao izolovani projekat inventara, a ne kao deo načina na koji prodavnica zaista funkcioniše. Kada su ga pravilno povezali sa dopunom, ciklusnim popisom, povratima i mobilno podržanom prodajom, poslovni slučaj je postao mnogo jači. RFID na nivou artikla funkcioniše najbolje kada se ne tretira kao gadžet. Funkcioniše najbolje kada postane deo operativne istine prodavnice.

Zašto maloprodavci ne mogu da priušte neizvesnost na nivou artikla

Dakle, zašto će vaše maloprodajno poslovanje gubiti novac bez RFID-a na nivou artikla.

Zato što ćete nastaviti da propuštate prodaju na zalihama koje tehnički posedujete, ali ne možete pouzdano da prodate.

Zato što ćete nastaviti da snižavate cene više nego što je potrebno kada vreme inventara odstupi.

Zato što ćete nastaviti da plaćate radnu snagu da traži, verifikuje i ponovo popisuje umesto da prodaje.

Zato što će omnikanalna obećanja ostati slabija od onoga što vaš marketing sugeriše.

Zato što će povrati ostati sporiji u oporavku u prodajne zalihe.

Zato što će garderobe za probu i magacini nastaviti da gutaju maržu u malim nevidljivim zalogajima.

Zato što su neki problemi koje nazivate gubicima zapravo slepilo procesa.

Zato što će vaše izvršenje merčandajzinga nastaviti da klizi kada god je istina o artiklu slaba.

I zato što tržište postaje manje tolerantno prema maloprodavcima koji ne znaju šta imaju, gde se to nalazi i da li kupac to zaista može da kupi upravo sada.

To je pravi problem. RFID na nivou artikla više nije samo pitanje efikasnosti. To je pitanje komercijalne kontrole.

Maloprodavci koji ga još uvek vide kao opciju često gledaju cenu oznake i propuštaju mnogo veću cifru.

Veća cifra je sav novac koji poslovanje već gubi jer još uvek posluje sa neizvesnošću na nivou artikla.

Taj gubitak ne vrišti uvek.

Većinu vremena on samo curi.

I nastavlja da curi dok maloprodavac konačno ne odluči da je znanje istine o svakom artiklu jeftinije od nastavka nagađanja.