Automatizovano praćenje pacijenata jednokratnim RFID narukvicama

Svako ko je proveo pravo vreme u zauzetoj bolnici zna da praćenje pacijenata nije mali administrativni detalj. Ono se nalazi tačno u središtu bezbednosti, radnog toka, komunikacije i iskustva pacijenta. Medicinske sestre moraju da znaju gde pacijent treba da bude. Bolničari moraju da znaju da li je pacijent već napustio odeljenje. Timovi za snimanje moraju da znaju ko sledeći dolazi. Hirurški timovi zahtevaju tačno vreme primopredaje. Članovi porodice žele novosti. Administratori žele manje kašnjenja. A usred svega toga, pacijent ne želi da se oseća kao dosije koji se predaje sa jednog pulta na drugi.

Problem sa ručnim praćenjem pacijenata

Zato pametne bolnice obraćaju više pažnje na jednokratne RFID narukvice. Ne zato što je sama narukvica komplikovana, i ne zato što bolnice odjednom žele više gadžeta. One koriste jednokratne RFID narukvice jer ručno praćenje pacijenata otkazuje pod pritiskom. Table se zastarevaju. Verbalne informacije se preskaču. Barkod skeniranja zavise od direktne vidljivosti i savršene discipline osoblja. Papirne nalepnice ne govore nikome gde se pacijent premestio pre pet minuta. U mirnom okruženju, te slabosti mogu izgledati podnošljivo. U punom odeljenju hitne pomoći ili hirurškoj jedinici sa velikim obrtom, one postaju bolno vidljive.

Jednokratna RFID narukvica daje svakom pacijentu jedinstveni digitalni identitet koji se može brzo uhvatiti dok se pacijent kreće kroz bolnicu. Prilikom prijema, narukvica se kodira i povezuje sa kartonom pacijenta. Dok pacijent ulazi u trijažu, snimanje, tretman, oporavak ili otpust, fiksni čitači ili ručni čitači mogu potvrditi kretanje bez potrebe da osoblje zastane i ponovo objašnjava celu priču. Cilj nije da se zameni klinička procena. Cilj je da se ukloni neizvesnost iz rutinskog praćenja lokacije kako bi osoblje moglo da posveti više pažnje nezi.

Zašto su jednokratne RFID narukvice dizajnirane za bolnice

Deo o jednokratnosti je važniji nego što mnogi kupci prvobitno pretpostavljaju. U bolnicama, ponovna upotreba zvuči efikasno sve dok se u razgovor ne uključe kontrola infekcije, kvalitet čišćenja, obrt pacijenata i udobnost. Jednokratne RFID narukvice za pacijente dizajnirane su za jednog pacijenta i jednu epizodu nege. To održava lanac identiteta čistijim i jednostavnijim. Nema rasprave o tome da li je oznaka potpuno dezinfikovana, nema potrebe za povratom hardvera prilikom otpusta, i nema neprijatnog trenutka kada se pacijentu uručuje nešto što je očigledno pripadalo nekom drugom. U zdravstvu, ta vrsta jednostavnosti nije kozmetička. Ona podržava poverenje.

Uticaj u stvarnom svetu: studije slučaja

Regionalna bolnica u Mančesteru

Regionalna bolnica u Mančesteru to je jasno uočila kada je unapredila prijem u odeljenju hitne pomoći. Stari proces se oslanjao na štampane etikete, table i mnogo vikanja između punktova. Pacijenti nisu baš bili izgubljeni, ali njihovo kretanje kroz trijažu, snimanje i posmatranje često je bilo teže videti nego što su administratori želeli da priznaju. Bolnica je prešla na jednokratne RFID narukvice za praćenje pacijenata i postavila čitače na nekoliko kritičnih prelaznih tačaka umesto da pokuša da odjednom pokrije celo odeljenje. U roku od nekoliko nedelja, osoblje je moglo da vidi koji su pacijenti napustili trijažu, koji čekaju ispred snimanja i koji su već premešteni u posmatranje. Najveća reakcija medicinskih sestara nije bilo uzbuđenje zbog tehnologije. Bilo je to olakšanje što je potrebno manje telefonskih poziva samo da bi se pitalo gde je neko otišao.

Takav rezultat se postiže samo kada se narukvica tretira kao deo radnog toka, a ne kao magična nalepnica. Pametne bolnice ne automatizuju praćenje pacijenata samo kupovinom narukvica. One mapiraju gde vidljivost zaista ima značaja. Prijemni pultovi. Ulazi u trijažu. Prostorije za snimanje. Čekaonice operacionih sala. Jedinice za oporavak. Koridori za transfer porodilišta. Tačke otpusta. Ako svaka vrata postanu tačka podataka, sistem postaje bučan i teži za upravljanje. Ako bolnica izabere prave trenutke primopredaje, podaci postaju zaista korisni. To je jedna od najvećih razlika između efektnog pilota i sistema kome osoblje zaista veruje.

Bolnička grupa u Kuala Lumpuru

Jedna druga bolnička grupa u Kuala Lumpuru naučila je tu lekciju u pedijatrijskoj ambulantnoj nezi. Njihov prvi instinkt bio je da postave čitače gotovo svuda jer je IT tim želeo maksimalnu vidljivost. Medicinske sestre su se usprotivile, i bile su u pravu. Ono što je najviše bilo važno nije bilo svako kretanje unutar klinike. Važno je bilo potvrditi dolazak, dodelu sobe, spremnost za proceduru i otpust. Kada je projekat suzio fokus, RFID narukvice za identifikaciju pacijenata postale su mnogo praktičnije. Roditelji su provodili manje vremena pitajući gde da idu dalje, a osoblje je provodilo manje vremena tražeći decu koja su već premeštena u drugi red čekanja.

Jedan od razloga zašto bolničke RFID narukvice funkcionišu tako dobro jeste to što smanjuju teret zauzetim ljudima. U bolnici, čak i jednostavni zadaci postaju teški kada se radno opterećenje poveća. Ako sistem zavisi od toga da svaki član osoblja zapamti da ručno ažurira kontrolnu tablu pri svakom prelazu, sistem će pre ili kasnije otkazati. Ne zato što je osoblje nemaro, već zato što nega pacijenata dolazi prva, a administracija biva potisnuta u zauzetim trenucima. RFID pomaže tako što hvata kretanje sa manje ručnog napora. Kada pacijent prođe pored čitačke tačke, sistem može automatski ili poluautomatski ažurirati status lokacije. To stvara iskreniju sliku toka pacijenata.

Hirurški centar u Melburnu

Ta iskrenost je dragocena na mestima gde se kašnjenja kriju naočigled svih. Hirurški centar u Melburnu otkrio je to nakon meseci rasprave o tome zašto prvi početak operacija stalno kasni. Svako je imao teoriju. Neki su krivili predoperacijsku negu. Neki su krivili vreme transporta. Neki su krivili pripremu anestezije. Kada je centar uveo jednokratne RFID narukvice u perioperativni put, vremenska linija je postala jasnija. Problem nije bio jedan dramatičan propust. Bio je to skup malih kašnjenja između odlaska sa odeljenja, dolaska u čekaonicu i konačne spremnosti sobe. Pošto su narukvice dale čistiji uvid u kretanje pacijenata, rukovodioci su mogli da reše stvarna uska grla umesto da brane pretpostavke. To je veoma bolnička lekcija. Bolje praćenje ne pokazuje samo gde su pacijenti. Ono pokazuje gde odlazi vreme.

Bolnice takođe vole jednokratne RFID narukvice jer podržavaju bezbednost pacijenata bez osećaja nametljivosti. Pacijenti već očekuju narukvicu. To čini usvajanje RFID-a lakšim od nekih drugih alata za praćenje. Tehnologija može biti ugrađena u predmet koji već pripada procesu nege. Ako je narukvica udobna, štampiva, otporna na vodu i pravilno povezana sa kartonom pacijenta, iskustvo deluje prirodno. Većinu pacijenata neće zanimati da li je metod identifikacije barkod, RFID ili oboje. Ono što ih zanima jeste da li osoblje deluje usklađeno i da li primopredaje deluju glatko.

Porodilište u Dubaiju primenilo je to načelo na pažljiv način. Ustanova nije bila zainteresovana za dramatičan visokotehnološki imidž. Jednostavno je želela čistiju identifikaciju majke i novorođenčeta i bolju vidljivost tokom transfera posle porođaja. Izabrali su jednokratne RFID narukvice za majke i uparili oznake za novorođenčad pod strogo kontrolisanim protokolom. Vrednost je došla od smanjenja trenja u identifikaciji tokom premeštanja između soba i kretanja povezanog sa jaslicama, a ne od pretvaranja odeljenja u film naučne fantastike. Osoblje je reklo da se sistem osećao korisnim upravo zato što se uklopio u normalan proces sa narukvicom umesto da dodaje zaseban uređaj koji svi moraju da objašnjavaju.

Udobnost i izdržljivost su važnije nego što mnogi timovi za nabavku priznaju. Bolnička narukvica mora da preživi pranje ruku, kontakt sa kožom, trenje o posteljinu, kretanje između odeljenja, a ponekad i nekoliko dana nošenja. Ako se traka razsloji, iritira kožu ili prestane da se čita nakon rutinskog izlaganja vodi, projekat odmah trpi. Zato kupci koji nabavljaju jednokratne RFID narukvice za bolnice treba da gledaju dalje od tipa čipa i cene. Moraju da pitaju o prijatnosti za kožu, kvalitetu štampe, sigurnosti zatvarača, pouzdanosti čitanja i tome da li narukvica funkcioniše i u mirnim odeljenjima i u hectic odeljenjima. Jeftina traka koja frustrira medicinske sestre ili nervira pacijente neće dugo ostati jeftina.

Centar za rak u Torontu susreo se sa tim tokom proširenja jedinice za infuziju. Njihov prvi izbor narukvice izgledao je dobro na uzorcima, ali su duža vremena nošenja otkrila slabosti. Neki pacijenti su zadržavali narukvicu zbog ponovljenog istodnevnog kretanja između laboratorije, konsultacije, infuzije i apoteke. Nekoliko narukvica postalo je neprijatno nakon sati nošenja, a neke štampane informacije su se degradirale brže od očekivanog. Centar je prešao na bolje konstruisanu jednokratnu RFID bolničku narukvicu i odmah je video manje pritužbi i manje ručnih prevazilaženja od strane osoblja. To je bilo važno jer je u onkologiji radni tok već emocionalno zahtevan. Niko ne želi da tehnologija identifikacije doda još jednu iritaciju.

Još jedna prednost RFID praćenja pacijenata sa narukvicama jeste to što pomaže odeljenjima da vide isti put pacijenta. Bolnice često pate od delimične vidljivosti. Tim hitne pomoći vidi jedan deo. Snimanje vidi drugi. Odeljenje vidi treći. Upravljanje posteljama vidi apstrahovanu verziju u softveru koja može ali ne mora da odgovara trenutnoj stvarnosti. Jednokratne RFID narukvice stvaraju jači most preko tih delova. Kada se pravilno integrišu sa bolničkim informacionim sistemom, pomažu brojnim timovima da rade iz svežije zajedničke slike kretanja i statusa. To ne eliminiše svaki problem koordinacije, ali smanjuje klasičnu situaciju u kojoj tri odeljenja čekaju jedno na drugo bez svesti da se pacijent već premestio.

Rehabilitaciona bolnica u Seulu videla je to nakon proširenja post-akutnog prijema iz obližnjih hirurških centara. Transferi su često dolazili u talasima, a pacijenti su morali da prođu kroz prijem, procenu pokretljivosti, snimanje i dodelu postelje u kratkom roku. Pre RFID-a, osoblje se oslanjalo na telefonske pozive i ručna ažuriranja koja su zaostajala čim bi red za prijem postao zauzet. Nakon uvođenja jednokratnih RFID narukvica prilikom prijema, bolnica je mogla jasnije da vidi kada pacijenti ulaze u procenu, kada čekaju i kada su spremni za transfer na odeljenje. Poboljšanje nije bilo u efektnoj automatizaciji. Bilo je u smanjenju nevidljivog vremena čekanja između koraka.

Laboratorije i dijagnostička područja takođe imaju koristi. Ova odeljenja su puna malih džepova čekanja gde pacijenti nestaju iz šireg bolničkog uvida. Osoba je možda napustila odeljenje, ali da li je na snimanju, još u transportu, čeka ispred sobe ili se već vraća. Te razlike su važne kada se pripremaju postelje ili kada kliničari čekaju sledeći korak. Pametne bolnice koriste RFID bolničke narukvice da zatvore neke od tih praznina u vidljivosti bez prisiljavanja osoblja da ručno ažurira lokaciju svakih nekoliko minuta.

Pružalac usluga na više lokacija u Madridu primenio je to u ambulantnoj dijagnostici. Njihov centar za snimanje obrađivao je mešavinu zakazanih i dodatnih pacijenata iz okolnih klinika. Stari sistem prijave pokazivao je dolazak na prijemni pult, ali ne i stvarni tok kroz čekanje, pripremu snimanja, proceduru i izlaz. Sa jednokratnim RFID narukvicama za pacijente i nekoliko dobro odabranih čitačkih tačaka, centar je konačno imao bolje podatke o vremenu za stvarni put pacijenta. To je pomoglo sa raspoređivanjem osoblja, obrtom soba i vrlo ljudskim problemom pacijenata koji se osećaju zaboravljeno u sekundarnim čekaonicama. Kada je osoblje tačnije znalo gde se stvaraju kašnjenja, komunikacija se poboljšala gotovo odmah.

Naravno, bolnice ne usvajaju RFID samo da bi znale gde ljudi stoje. One ga usvajaju jer podaci o kretanju utiču na odluke. Dodela postelja, vreme čišćenja, raspoređivanje bolničara, prioritizacija transporta, planiranje otpusta i radno opterećenje odeljenja postaju lakši za upravljanje kada su ažuriranja lokacije pouzdanija. Tu se zapravo nalazi veliki deo povrata investicije. Ne u samoj oznaci, već u svoj zabuni koja se oko nje izbegne.

Javna bolnica u Sao Paulu pronašla je neočekivanu vrednost u koordinaciji otpusta. Njihovi rukovodioci su se prvobitno fokusirali na tok hitne pomoći, ali kada su RFID narukvice postale aktivne, shvatili su da su kašnjenja pri otpustu još jedna slaba tačka. Pacijenti koji su medicinski bili spremni za otpust ponekad su čekali duže od očekivanog na transport, završetak apoteke ili predaju papirologije, a kašnjenja nisu uvek bila vidljiva upravljanju posteljama. Sistem narukvica pomogao je da se otkrije stvarna vremenska linija kretanja, što je zauzvrat poboljšalo planiranje oslobađanja postelja. Bilo je to podsećanje da automatizacija praćenja pacijenata često donosi vrednost izvan odeljenja koje ju je prvo zatražilo.

Lekcije o pametnoj implementaciji

Ipak, pametne bolnice takođe znaju gde da ne preteraju. Više podataka nije uvek bolje. Ako sistem stvara beskrajne događaje čitanja bez jasnog operativnog značenja, osoblje prestaje da obraća pažnju. Ako se zabrinutost za privatnost ignoriše, poverenje nestaje. Ako svako privremeno kretanje postane alarm na kontrolnoj tabli, bolnica će brzo početi da ignoriše sopstvene informacije. Jaki projekti drže pravila praktičnim. Oni definišu kome su podaci potrebni, koji događaj je važan, koliko dugo status treba da ostane vidljiv i kada je ljudska potvrda još uvek neophodna. U zdravstvu, uzdržanost je često znak zrelosti.

Privatna bolnička mreža u Bangkoku to je dobro rešila tokom širenja. Želela je bolje praćenje pacijenata sa RFID narukvicama, ali je izbegla da sistem pretvori u eksperiment nadzora. Projekat se fokusirao na operativne primopredaje, a ne na stalno praćenje ponašanja. Čitači su postavljeni tamo gde se put nege zaista menjao, a pristup detaljnim podacima o kretanju bio je ograničen na timove kojima su bili potrebni. Pošto je dizajn poštovao i radni tok i dostojanstvo, usvajanje od strane osoblja bilo je glađe nego što su mnogi očekivali. Ta ravnoteža je važna. Bolnice nisu skladišta, a pacijenti nisu paketi.

Jednokratne RFID narukvice takođe dobro funkcionišu u privremenim uslovima nege i uslovima naglog priliva pacijenata jer se lako brzo postavljaju. U kratkoročnoj klinici za groznicu, zoni prelivne trijaže, centru za vakcinaciju ili jedinici za hitno reagovanje, osoblju je potreban način da identifikuje i premešta ljude bez izgradnje teškog infrastrukturnog sloja. Jednokratna traka koja se brzo štampa i povezuje sa jednostavnim radnim tokom praćenja pacijenata može stvoriti red iznenađujuće brzo. Ključ nije u tome da postavka bude razrađena. Već da bude pouzdana pod pritiskom.

Privremeni centar za procenu zaraznih bolesti u Johanezburgu dokazao je to tokom sezonskog skoka. Tim nije imao luksuz uglađene dugoročne izgradnje. Ono što im je bilo potrebno bila je bolja kontrola prijema, usmeravanja izolacije, kretanja uzoraka i obima otpusta. Jednokratne RFID narukvice dale su im praktičan način da prate prolaz pacijenata kroz privremeni radni tok sa manje ručnih grešaka. Centar nije pokušavao da postane model pametne bolnice. Pokušavao je da ostane koordinisan tokom stresnog perioda, a to je upravo vrsta situacije u kojoj jednostavna automatizacija zaslužuje poštovanje.

Za kupce koji procenjuju dobavljače, najkorisnija pitanja retko su najfensi. Pitajte da li je narukvica udobna za različite grupe pacijenata. Pitajte koliko dobro štampa izdržava tokom vremena. Pitajte koja frekvencija je najbolja za vaš radni tok. Pitajte da li vam je potrebna potvrda kratkog dometa, vidljivost na nivou sobe ili otkrivanje kretanja zasnovano na portalu. Pitajte kako se narukvica integriše sa vašim bolničkim informacionim sistemom i procesom prijema. Pitajte kako sistem rukuje nečitanim događajima, oštećenim trakama, duplim izdavanjem i odlaganjem pri otpustu. Pitajte da li dobavljač razume bolnički radni tok ili jednostavno prodaje generički RFID proizvod u bolničkom okruženju.

Poslednji primer došao je iz univerzitetske bolnice u Čikagu koja je uvodila RFID narukvice za pacijente u fazama umesto da pokuša da automatizuje sve odjednom. Počela je sa prijemom u hitnoj pomoći i transferom na radiologiju jer su to bile najbolnije praznine u vidljivosti. Kada je osoblje videlo stvarnu vrednost tamo, bolnica se proširila na perioperativni tok i koordinaciju otpusta. Taj postepeni pristup je bio važan. Omogućio je timovima da izgrade poverenje, usavrše postavljanje čitača i prilagode izveštavanje pre širenja projekta. Na kraju, bolnica nije uspela zato što je kupila jednokratne RFID narukvice. Uspela je zato što je uskladila narukvice sa specifičnim operativnim problemima i rešila ih korak po korak.

To je zaista srž priče. Pametne bolnice automatizuju praćenje pacijenata jednokratnim RFID narukvicama ne jureći tehnologiju radi nje same, već poštujući neurednu stvarnost bolničkog kretanja. Pacijenti se kreću kroz negu na načine koji su brzi, prekidani, emotivni i često nepredvidivi. Osoblje je zauzeto. Odeljenja su međuzavisna. Ručna ažuriranja zaostaju. Jednokratne RFID narukvice funkcionišu jer se prirodno uklapaju u postojeću praksu identifikacije dok istovremeno čine podatke o kretanju lakšim za hvatanje i lakšim za poverenje.

Kada je sistem dobro dizajniran, rezultati na površini deluju gotovo skromno. Manje telefonskih poziva koji pitaju gde je pacijent. Manje kašnjenja u primopredaji. Bolja vidljivost među odeljenjima. Glađi transport. Čistije vreme otpusta. Manje vremena provedenog u traženju ažuriranja statusa. To možda ne zvuči dramatično, ali u bolnicama mala smanjenja trenja imaju veliki značaj. Ona se sabiraju u mirnije osoblje, jasniju koordinaciju i put pacijenta koji deluje manje fragmentisano. Za bolnice koje pokušavaju da postanu pametnije na način koji zaista pomaže pružanju nege, to je upravo mesto gde jednokratne RFID narukvice dokazuju svoju vrednost.