Kako kurirske službe smanjuju broj pošiljaka izgubljenih u transportu pomoću RFID-a

Svako ko je dovoljno dugo radio u kurirskoj kompaniji zna da je „izgubljeno u tranzitu“ često učtiv način da se kaže: „Više nismo sigurni gde je pošiljka ispala iz procesa.“

To zvuči grubo, ali obično je istina.

Većina pošiljaka nije stvarno izgubljena u nekom dramatičnom smislu. Oni ne nestaju u vazduhu. Oni budu propušteni prilikom predaje, ubačeni u pogrešan kavez, utovareni u pogrešnu prikolicu, zatrpani pod izuzetkom na etiketi, preusmereni u ugao centra za sortiranje gde ih niko nije očekivao ili odloženi dovoljno dugo da kupac pretpostavi da su nestali. U kurirskim operacijama neizvesnost veoma brzo postaje gubitak. Istog trenutka kada pošiljka ne može pouzdano da se locira, pokreće se reklamacija, servisni tim biva uvučen, depo počinje da traži, a trošak jedne „nestale“ pošiljke postaje mnogo veći od vrednosti same kutije.

Skrivena slabost praćenja samo pomoću barkoda

Upravo zato se sve više kurirskih operatera okreće jednostavnim logističkim RFID oznakama. Ne zato što žele blistavu tehnološku projekt u skladištu i ne zato što je barkod odjednom prestao da radi, već zato što praćenje zasnovano na barkodu ima slabu tačku u koju svaka zauzeta kurirska mreža pre ili kasnije udari. Ono funkcioniše samo kada neko skenira u pravom trenutku, iz pravog ugla, sa pravom disciplinom i pod pravim uslovima. Stvarno kurirsko okruženje nije uvek tako uredno.

Prođite kroz pošiljkački hab tokom sezone najvećeg obima i problem možete videti svojim očima. Kavezi se brzo kreću. Transportne trake su bučne. Privremeni radnici daju sve od sebe, ali su novi. Etikete su zgužvane, prekrivene trakom ili zalepljene na zakrivljene poli kese. Vozači žure da ispoštuju rokove polaska. Neke pošiljke se ponovo prerađuju nakon izuzetaka, neke se preusmeravaju nakon neuspelog pokušaja, a neke stoje u pogrešnoj zoni jer je jedno ručno skeniranje preskočeno trideset minuta ranije. Cela mreža zavisi od toga da hiljade malih radnji prođu kako treba. To je krhk način da se zaštiti vidljivost tokom tranzita.

Kako RFID oznake automatizuju dokaz o kretanju

RFID za kurirske kompanije pomaže jer smanjuje zavisnost od savršenog ponašanja ljudi pri skeniranju. Pošiljka, torba, vreća, tote, rol-kavez ili otpremni kontejner opremljen logističkom RFID oznakom može se prirodnije detektovati dok prolazi kroz ključne kontrolne tačke. To ne znači da svaka pojedinačna pošiljka magično postaje vidljiva u svakom trenutku. To znači da mreža počinje da stvara više automatskog dokaza o kretanju, što je upravo ono što je kurirskim operaterima potrebno kada pokušavaju da eliminišu slučajeve „izgubljeno u tranzitu“.

Regionalni pošiljkački prevoznik u Ujedinjenom Kraljevstvu naučio je to na teži način nakon što je praznični nalet potisnuo njegovu stopu usaglašenosti sa ručnim skeniranjem ispod onoga što je rukovodstvo pretpostavljalo. Pritužbe kupaca su rasle, posebno za pošiljke koje su pokazivale jedno skeniranje na polazištu, a zatim ništa previše dugo. Pošiljke nisu bile ukradene. Većina njih je kasnila unutar kretanja srednjeg dela puta jer su vreće i kontejneri stizali na sledeću lokaciju bez čiste istorije događaja na nivou pošiljke. Kompanija je uvela RFID oznake prvo za logističke kontejnere, ne za svaku pošiljku. Ta jedna promena dala je operaciji bolju vidljivost u pogledu toga gde su se otpremne jedinice stvarno kretale i gde su zastale. Kada su menadžeri mogli da vide koji istovari prikolica i predaje u habu stvaraju slepe tačke, obim „izgubljeno u tranzitu“ je opao jer je mreža konačno imala nešto bolje od nagađanja.

To je jedna od najvažnijih tačaka koje kupci previde. Kurirsko RFID rešenje ne počinje uvek označavanjem svake kutije. Ponekad najbrži rezultat dolazi od označavanja transportne jedinice oko pošiljaka. Vreće za dokumente. Totei za povrate. Kavezi za ture. Palete za linijski transport. Rol-kontejneri za transfere između filijala. Kada te jedinice postanu vidljive, mnoge istrage o „nestaloj pošiljci“ preko noći postanu kraće.

Domaći ekspresni operater u Meksiku otkrio je to dok je pokušavao da poboljša praćenje u poslednjoj milji kod povrata neuspelih dostava. Pošiljke koje su se vraćale od vozača na turama trebalo je ponovo skenirati u lokalni depo pre planiranja ponovnog pokušaja. U teoriji, proces je bio jasan. U praksi, povrati na kraju dana stizali su u velikim količinama, vozači su bili umorni, osoblje depoa zauzeto, a neke stavke su padale u sivu zonu između istovara vozila i ponovne obrade. Korišćenjem jednostavnih RFID oznaka na toteima za povrate vozača, depo je mogao da potvrdi kada su ti povrati fizički ponovo ušli u zgradu čak i pre nego što je pojedinačna obrada izuzetaka bila završena. To nije rešilo svaki problem, ali je sprečilo korisničku podršku da kaže: „Nemamo novih informacija“, kada je istina bila da je pošiljka već bila vraćena u depo.

Izraz jednostavne logističke RFID oznake ovde je važan. Mnogi kurirski menadžeri čuju RFID i odmah zamisle masivan, skup, visoko prilagođen sistem. Ali neke od najefikasnijih primena su mnogo praktičnije od toga. Oznaka na višekratnom kontejneru. Portal na uskom grlu. Događaj čitanja na otpremnim vratima. Tačka verifikacije pri utovaru prikolice. Ručna provera za kolica sa izuzecima. To nije uvek poduhvat do Meseca. Ponekad je to samo pametniji način da se dokaže da se nešto pomerilo iz jedne faze u sledeću.

Mreža za istodnevnu dostavu u Jugoistočnoj Aziji koristila je ovakav uzak pristup nakon što se mučila sa zabunom pri ukrštenom dokovanju između urbanih habova. Problem nije bio u tome što su pošiljke nestajale danima. Problem je bio u tome što su određene pošiljke propuštale planirani šatl i zatim ih je bilo teško brzo identifikovati među prekobrojnim zalihama. Barkodovi su i dalje bili na svakoj pošiljci, ali osoblje nije uvek imalo vremena da pregleda svaku etiketu kada prikolice stignu u talasima. Kompanija je dodala RFID praćenje na vreće za ture i sortirne okvire koji nose grupisane pošiljke. Odjednom su supervizori mogli da kažu koja je otpremna jedinica stigla na ukršteno dokovanje, koja je još na ulaznoj traci i koja nikada nije stigla na planirano vozilo. Poboljšanje je u početku zvučalo malo. U stvarnosti, smanjilo je mnogo lažnih uzbuna o „izgubljenom“ jer je operacija mogla da razdvoji stvarno nestalu robu od kasne ili pogrešno smeštene grupisane robe.

Ovde logističke RFID oznake pobeđuju ručno skeniranje na veoma praktičan način. One stvaraju pasivni dokaz. Kurirske kompanije ne pokušavaju samo da znaju šta je trebalo da se dogodi. One pokušavaju da znaju šta se stvarno dogodilo.

Ta razlika je još važnija u velikim centrima za sortiranje. U zauzetom habu, pošiljke mogu biti pogrešno usmerene iz potpuno običnih razloga. Etiketa se preklopi pod šavom. Poli kesa se okrene u pogrešnom smeru na traci. Sortirnica ispravno preusmeri pošiljku, ali je odredišni kontejner pored trake promenjen pet minuta ranije. Privremeni radnik stavlja prekobrojnu robu u najbliža otvorena kolica samo da bi linija nastavila da se kreće. Nijedna od tih grešaka ne izgleda dramatično u tom trenutku. Kasnije se pretvaraju u slučajeve, imejlove, servisne tikete i zahteve za povraćaj novca.

Nacionalni kurir u Nemačkoj video je ponovljene reklamacije za „izgubljeno u tranzitu“ oko vangabaritnih pošiljaka koje nisu prolazile kroz standardno sortiranje. Te stavke su se obrađivale više ručno i stoga su bile više izložene propuštenim ažuriranjima statusa. Kompanija nije želela da zauvek označava svaku neredovnu pošiljku, ali je uvela RFID etikete za visokorizične linije vangabaritnih pošiljaka tokom probnog perioda. Rezultat je bio otkrivajući. Mnoge pošiljke koje su prijavljene kao izgubljene nisu bile izgubljene uopšte. One su jednostavno izašle iz uobičajenog ritma barkoda i zatim stajale bez pravovremenog događaja. RFID kontrolne tačke na mestima pripreme i izlaznim vratima dale su mreži dovoljno dokaza o kretanju da prestane da tretira odloženu vidljivost kao nestanak.

To je obrazac u kurirskim operacijama. Kupce ne zanima da li je pošiljka tehnički još negde u zgradi. Ako stranica za praćenje utihne, poverenje počinje da se ruši. Zato je vidljivost tokom tranzita toliko važna. To nije samo operativni problem. To je pitanje poverenja kupaca.

Kompanija za dostavu iz e-trgovine koja je brzo rasla u Poljskoj otkrila je da je njen problem sa reputacijom zapravo problem sa poverenjem u praćenje. Previše kupaca kontaktiralo je podršku jer su njihove pošiljke izgledale zaglavljene između polaska iz haba i dolaska u odredišni depo. U mnogim slučajevima prikolica se kretala na vreme, ali je skeniranje dolaska na sledećoj lokaciji kasnilo jer su se prioriteti istovara promenili. Kompanija je uvela RFID oznake za otpremne jedinice na nivou prikolice i dodala tačke čitanja na ulazu u kapiju i u zonama prilaza istovaru. To je sistemu dalo srednji sloj dokaza. Kupcima nije bilo potrebno deset dodatnih skeniranja. Bilo im je potrebno samo manje tihih praznina. Obim pritužbi je opao jer je priča o praćenju postala uverljivija.

Za kupce koji porede barkod i RFID u logistici, ovo je deo na koji vredi obratiti pažnju. RFID ne zamenjuje uvek barkod. Veoma često jača mesta na kojima je barkod najslabiji. Barkod ostaje koristan za potvrdu na nivou stavke, generisanje etiketa i korisničke ID brojeve za praćenje. RFID dodaje automatski dokaz o kretanju u neurednim delovima mreže gde ručna usaglašenost obično popusti.

Medicinski kurir u Sjedinjenim Američkim Državama primenio je upravo tu hibridnu logiku za vremenski osetljive komplete uzoraka i farmaceutske pošiljke. Rukovodstvo je znalo da bi potpuno uvođenje RFID-a na svaku pošiljku bilo preterano, ali je takođe znalo da određene transportne torbe stvaraju nesrazmerno velike probleme kad god lanac čuvanja postane nejasan. Kompanija je označila te višekratne torbe i postavila RFID kontrolne tačke na otpremnim klupama, mestima povratka kombija i prijemnim sobama bolnica. Niko se nije pretvarao da torbe mogu same da misle. Vrednost je došla od dodatnog dokaza o kretanju bez potrebe da svaka medicinska sestra, dispečer i vozač zastanu zbog još jednog skeniranja.

To otvara još jednu istinu koju kurirske kompanije retko izgovaraju naglas. Ručno skeniranje je lako ugraditi u tok rada, a teško ga je zaštititi pod pritiskom. Svako dodatno obavezno skeniranje izgleda razumno na mapi procesa. U kišnoj noći sa zakasnelim kamionima i dva odsutna radnika, te lepe mape procesa počinju da se raspadaju.

Pošiljkački operater u Južnoafričkoj Republici borio se upravo sa tim problemom u mešovitom ekspresnom i ekonomskom habu. Kompanija je imala dovoljno barkod kontrolnih tačaka na papiru, ali su rokovi polaska stalno nametali prečice tokom vršnih perioda preseka. Neka otpremna kolica su utovarena pre nego što su sve pošiljke pojedinačno usaglašene. RFID oznake na višekratnim kolicima nisu zamenile skeniranje pošiljaka, ali su stvorile jednu tvrdu istinu koja je sistemu nedostajala: ova kolica su napustila ovaj dok u ovo vreme i stigla do te filijale u to vreme. Kada bi izuzeci stigli, istražitelji više nisu počinjali od nule. Počinjali su od užeg vremenskog okvira, što je učinilo utvrđivanje osnovnog uzroka mnogo bržim.

I tako logističke RFID oznake tiho štede novac. Ne samo sprečavanjem gubitaka, već smanjenjem područja pretrage kada nešto ipak pođe naopako.

Velika kurirska franšiza u Indiji koristila je RFID na još jedan veoma praktičan način. Njene problematične pošiljke nisu bile premijum ekspresne pošiljke. To su bili povrati sa plaćanjem pri isporuci koji su se kretali nazad kroz mreže lokalnih filijala. Te stavke su često grupisane, ponovo stavljane u vreće i preusmeravane. Pošiljka možda nije stvarno nestala, ali ako bi završila u pogrešnoj vreći za povrate, mogla je da nestane iz čiste vidljivosti danima. Kompanija je dodala RFID oznake na višekratne vreće koje se koriste za tokove povratne logistike. To je menadžerima filijala dalo mnogo jasniju sliku o tome koja je serija povrata stvarno na stanju, koja je već otpremljena i koja je zaglavljena između filijala. Drugim rečima, kompanija nije eliminisala ljudsku grešku. Učinila je ljudsku grešku lakšom za uočavanje pre nego što se pretvori u spor sa kupcem.

Ovde postoji i radni aspekt, i on je važniji nego što većina rukovodilaca očekuje. Kada pošiljke izgledaju kao da nestaju, mreža plaća dvaput. Prvo zbog neuspeha usluge, zatim zbog rada na pretrazi. Osoblje depoa počinje da pretražuje kaveze. Supervizori zovu druge stanice. Korisnička podrška otvara tikete. Neko pregleda snimke sa kamera. Vozače pitaju da li se sećaju određene pošiljke od pre dva dana. To je užasno korišćenje kvalifikovane radne snage.

Nordijska kurirska grupa merila je to tokom probnog perioda na kontejnerima za ture za premijum poslovne dostave. Pre RFID-a, nerešeni slučajevi „u tranzitu“ pokretali su lanac ručnih provera u tri odeljenja. Nakon što su RFID kontrolne tačke dodate na polazak iz filijale, ulazni dok i utovar za turu, broj potpunih pretraga je opao jer su mnogi slučajevi mogli biti zatvoreni jednostavnim odgovorom: pošiljka je stigla u ispravnu otpremnu jedinicu, a problem sada leži u ovoj užoj operativnoj zoni. Nije lako staviti to olakšanje na marketinški slajd, ali svako ko vodi kurirsku mrežu zna koliko je to vredno.

Jednostavne logističke RFID oznake takođe pomažu u odgovornosti bez pretvaranja operacije u igru traženja krivca. To je važno. Ako svaka istraga nestale pošiljke postane emotivna, ljudi kriju greške. Ako sistem pruža bolji neutralni dokaz, menadžeri mogu da poprave slabe tačke predaje umesto da se raspravljaju o tome ko je šta zaboravio.

Kurir za potrošačku elektroniku u Ujedinjenim Arapskim Emiratima naučio je to nakon ponovljenih problema sa pošiljkama visoke vrednosti koje se kreću kroz bezbedne kaveze. Napetost među osobljem je rasla jer niko nije želeo odgovornost za pošiljku koja je utihnula u istoriji praćenja. Kada su bezbedni kavezi opremljeni RFID oznakama i nadgledani na kontrolnim tačkama kretanja, razgovori su se poboljšali. Supervizori su mogli da vide gde je vidljivost prestala. Ponekad je problem bio propust pri utovaru. Ponekad kašnjenje dokumentacije. Ponekad je kavez stigao na pravu lokaciju, a sortiranje na nivou pošiljke je kasnilo. Bolji dokaz nije samo poboljšao bezbednost. Smanjio je mnogo unutrašnjih trenja.

Naravno, ništa od ovoga ne znači da je RFID magičan. Ako kupci ugrade oznake bez razmišljanja o procesu, mogu apsolutno da bace novac. Loše postavljen čitač, loše izabrana višekratna imovina ili tok rada koji ignoriše obradu izuzetaka daće razočaravajuće rezultate. Kurirski RFID funkcioniše najbolje kada operater počne od jednog iskrenog pitanja: gde sada gubimo vidljivost i koji je najmanji RFID sloj koji bi zatvorio tu prazninu?

Ponekad je odgovor RFID za kontejnere u centru za sortiranje. Ponekad su to RFID oznake za kurirske vreće. Ponekad je to verifikacija utovara prikolice. Ponekad su to kolica sa izuzecima u obradi povrata. Pravi projekat je obično onaj vezan za vrlo specifičnu bolnu tačku, a ne onaj sa najvećom PowerPoint prezentacijom.

Ekspresna kompanija srednje veličine u Australiji postupila je ispravno sa vrećama za međunarodni transfer. Umesto da pokuša da digitalizuje celu mrežu odjednom, fokusirala se na jedno ružno problematično područje gde su reklamacije za „izgubljeno u tranzitu“ bile najskuplje. Kada se RFID pokazao korisnim tamo, kompanija se pažljivo proširila na domaće torbe između habova i kaveze za premijum ture. Taj pristup korak po korak funkcionisao je jer je poslovni slučaj bio zasnovan na stvarnim propustima u vidljivosti, a ne na nejasnom jeziku inovacije.

Zaključak: Zamena tišine dokazom

Dakle, kako kurirske kompanije eliminišu „izgubljeno u tranzitu“ jednostavnim logističkim RFID oznakama?

To čine zamenom tišine dokazom.

To čine tako što grupisane pošiljke, višekratne kontejnere, vreće za ture, sortirna kolica i otpremne jedinice čine lakšim za detekciju u trenucima kada je disciplina barkoda najsklonija popuštanju.

To čine smanjenjem broja mesta na kojima pošiljka može da padne u informacionu rupu.

I to čine bez pretvaranja da je svaki problem sa pošiljkom tehnološki problem. Ponekad je stvarni problem loša priprema, loša obrada izuzetaka ili ubrzan utovar. Ali RFID čini te slabosti lakšim za uočavanje i mnogo težim za skrivanje.

To je stvarna privlačnost. Kurirske kompanije ne usvajaju logističke RFID oznake zato što žele da zvuče moderno. Usvajaju ih zato što „izgubljeno u tranzitu“ retko ima veze sa misterijom. Obično ima veze sa dokazom koji nedostaje. Kada mreža počne prirodnije da prikuplja taj dokaz, crne rupe postaju manje, pretrage kraće, ažuriranja za kupce bolja, a izraz koji je nekada zvučao neizbežno počinje da postaje mnogo ređi.