Kako kodirati RFID kartice za sisteme kontrole pristupa

Kodiranje RFID kartice za sisteme kontrole pristupa zvuči kao tehnički posao u pozadini o kome moraju da brinu samo instalateri i softverski stručnjaci. U stvarnom životu, to je mnogo bliže svakodnevnom poslovanju nego što većina kupaca očekuje. Ako je kodiranje pogrešno, kartica može da izgleda savršeno, da se savršeno štampa, a ipak ne prođe na vratima. Još gore, može da otvori pogrešna vrata, prestane da radi nakon ažuriranja sistema, duplira postojeći identifikacioni podatak ili stvori haos u podršci koji se pripisuje čitaču, softveru, bezbednosnom timu ili dobavljaču kartica. Zato učenje kako pravilno kodirati RFID kartice nije samo inženjersko pitanje. To je bezbednosno pitanje, pitanje procesa i pitanje kontinuiteta poslovanja.

Mnoge kompanije prvo pristupe ovoj temi u pogrešnom redosledu. Pitaju kako kodirati RFID kartice pre nego što pitaju šta tačno treba kodirati, šta sistem kontrole pristupa očekuje i da li je izabrani tip kartice uopšte pravi tip kartice za to okruženje. Takav redosled izaziva iznenađujuće mnogo problema. Projekat kodiranja kartica funkcioniše glatko samo kada su tehnologija kartice, podešavanje čitača, format identifikacionih podataka, pravila pristupa i proces izdavanja usklađeni. Ako jedan deo nije u redu, korak kodiranja postaje nagađanje, a nagađanje je upravo ono što ne želite u RFID sistemu kontrole pristupa.

Potvrdite šta sistem kontrole pristupa očekuje

Prvo pravilo je jednostavno. Pre nego što bilo šta kodirate, potvrdite tačno šta sistem kontrole pristupa očekuje. To znači da identifikujete tip kartice, tehnologiju čitača, potreban format identifikacionih podataka i da li sistem čita serijski broj kartice, programirani blok podataka, sadržaj zasnovan na sektoru, bezbednosnu aplikaciju ili neku drugu specifičnu strukturu. Mnogi ljudi olako govore o kodiranju RFID kartica kao da sve pristupne kartice rade na isti način. Ne rade. Neki sistemi se oslanjaju na broj kartice i kod objekta. Neki se oslanjaju na prilagođeni interni broj. Neki koriste 125 kHz identifikacione podatke niske frekvencije. Neki koriste 13.56 MHz pametne kartice. Neki su zaključani u strukturu jednog proizvođača. Metod kodiranja mora da odgovara stvarnim čitačima za kontrolu pristupa i okruženju, a ne opisu iz brošure.

Upravitelj nekretnina u Teksasu naučio je to na teži način tokom proširenja zgrade. Tim je pretpostavio da novim RFID karticama za zaposlene treba samo tačan kod objekta i broj kartice, jer je to bilo dovoljno u staroj kancelariji. Međutim, novi sprat je imao čitače konfigurisane za drugačije tumačenje identifikacionih podataka nakon delimične bezbednosne nadogradnje. Kartice su bile dosledno kodirane, ali dosledno pogrešno za to novo okruženje. Rezultat je bio nedelja zabune na recepciji i mnogo prebacivanja krivice pre nego što je bilo ko priznao da je pravi problem počeo pre nego što je prva kartica ispisana.

Definišite strukturu identifikacionih podataka pre kodiranja

Zato je drugo pravilo jednako važno kao i prvo: definišite strukturu identifikacionih podataka pre nego što dodirnete koder. U jednostavnim zastarelim sistemima, to može da znači identifikovanje koda lokacije, koda objekta, opsega brojeva kartica, očekivanja parnosti i bit formata. U pametnijim sistemima, to može da znači odlučivanje o tome koji podaci gde stoje, da li kartica koristi bezbednosnu aplikaciju, da li je čitanje UID-a dozvoljeno i kako će kartica podržati buduće proširenje. Ovaj korak zvuči dosadno, ali to je deo koji vas sprečava da kodirate kartice jednu po jednu seriju bez dugoročne logike.

Univerzitet u Kanadi uradio je to kako treba kada je redizajnirao svoje kampus pristupne kartice. Umesto da zatraži od kancelarije za kartice da „samo kodira studentski pristup“, institucija je dokumentovala šta su studentski domovi zahtevali, šta su kapije biblioteke očekivale, šta su čitači u laboratorijama konzumirali i koje funkcije moraju da ostanu odvojene. Tek nakon toga tim je odlučio kako će funkcionisati tok kodiranja RFID kartica. Taj napor u planiranju trajao je duže na početku, ali je univerzitet spasao od haotičnog okruženja sa bedževima koje mnogi kampusi na kraju nose godinama.

Izaberite stabilan hardver i softver za kodiranje

Kada je struktura identifikacionih podataka definisana, sledeće pitanje je izbor pravog hardvera i softvera za kodiranje. Neke organizacije koriste namenski RFID koder za kartice. Druge koriste štampač kartica sa modulom za kodiranje. Treće se oslanjaju na stočne alate za upis dobavljača sistema kontrole pristupa. Ne postoji jedan jedini ispravan pristup, ali tok mora da bude stabilan i ponovljiv. Ako osoblje ručno premešta podatke iz jednog sistema u drugi, kuca brojeve kartica u tabele ili kodira kartice preko slabo povezanih alata, stopa grešaka će pre ili kasnije porasti.

Privatna bolnica u Maleziji otkrila je to tokom uvođenja bedževa za osoblje. Bezbednosni tim koristio je jednu aplikaciju za dodelu prava pristupa, HR tim je odvojeno čuvao podatke o zaposlenima, a kancelarija za bedževe kodirala je kartice preko samostalnog alata sa delimično ručnim uvozom. Bolnica nije imala dramatičan tehnički kvar. Imala je nešto gore: stalan niz malih grešaka. Pogrešni odeljenja, zastarela ovlašćenja, duplirani brojevi bedževa i odložena ponovna izdavanja postali su normalni. Kada je bolnica čvršće povezala svoj tok upisa i smanjila korake ručnog prenosa, kodiranje RFID kartica postalo je mnogo predvidljivije. Pouka je bila jednostavna. Softver za kodiranje je važan, ali proces oko njega je još važniji.

Odlučite koji podaci treba da se upišu na karticu

Sledeći korak je odlučivanje o tome koji podaci treba da žive na kartici, a koji treba da ostanu u pozadinskom sistemu. Ovo je jedna od najvažnijih odluka u kodiranju kartica za kontrolu pristupa, a takođe je jedna od najlakših za pogrešno rukovanje. Neke organizacije pokušavaju da stave previše na karticu jer pretpostavljaju da više podataka znači više fleksibilnosti. U praksi, što više podataka stavite na karticu bez jasnog razloga, sistem je teže održavati. Dobro kodiranje kartica za kontrolu pristupa održava sadržaj kartice svrsishodnim. Kartica treba da sadrži ono što sistem zaista treba da bi autentifikovao ili identifikovao korisnika, a ne svako moguće polje koje bi neko mogao smatrati zanimljivim.

Biotehnološka kompanija u Singapuru skoro je napravila tu grešku kada je redizajnirala svoj program pristupnih kartica za zaposlene. Jedna grupa želela je da kartica nosi informacije o odeljenju, klasi uloge, kodu lokacije, internom ID-u, markerima hitnog profila i podacima o parking grupi, sve unutar strukture identifikacionih podataka. Druga grupa se usprotivila i postavila bolje pitanje: koji podaci su čitaču zaista potrebni da donese ispravnu odluku o pristupu? To pitanje je pojednostavilo ceo sistem. Većina složenosti ostala je u platformi za kontrolu pristupa, dok je kartica nosila samo podatke potrebne za bezbednu identifikaciju i izbor aplikacije. Kartice su postale lakše za kodiranje, lakše za ponovno izdavanje i mnogo manje krhke sa operativne tačke gledišta.

Testirajte kodirane kartice kroz stvarni sistem

Testiranje je sledeće, a to je korak koji mnogi timovi ubrzavaju jer prvih nekoliko kartica izgleda da radi. To nije dovoljno. Kartica koja otvara jedna vrata u testnoj sobi nije dokaz da je model kodiranja ispravan. Pravilno testiranje treba da obuhvati više čitača kartica, više vrata, više nivoa ovlašćenja, stvarne korisničke zapise i stvarne granične slučajeve. Ako sistem uključuje kontrolu lifta, pristup parkingu, evidenciju radnog vremena ili ograničenja specifična za zonu, i to treba testirati. Kodiranje nije samo to da čip bude čitljiv. Radi se o tome da se identifikacioni podatak ponaša ispravno kroz stvarni sistem.

Poslovna zgrada mešovite namene u Dubaiju videla je zašto je to važno. Njena prva testna serija kartica za osoblje savršeno je otvarala lobi turniket, pa je projektni tim pretpostavio da je kodiranje urađeno ispravno. Zatim su iste kartice otkazale na odabranim spratovima zakupaca i ponašale se nepredvidivo na ulazima van radnog vremena. Uzrok se ispostavio kao neslaganje između kodirane logike identifikacionih podataka i nekoliko profila čitača koji su vremenom bili različito konfigurisani. Šire testiranje bi to uhvatilo ranije. Umesto toga, zgrada je naučila da „kartica se uspešno čita“ i „kartica je ispravno kodirana za ceo sistem“ nisu ista izjava.

Održavajte usklađenost između štampanih podataka na kartici i kodiranih podataka

Još jedan važan princip je da nikada ne tretirate štampani broj kartice i kodirani identifikacioni podatak kao ležerno zamenjive, osim ako sistem nije tako dizajniran. U nekim sistemima, štampani ID zaposlenog, ID osobe u bazi podataka i kodirani broj kartice mogu biti različite vrednosti. Ako osoblje pretpostavi da su isti, dešavaju se loše stvari. Ako se zamenska kartica štampa sa ispravnim vidljivim imenom i brojem, ali pogrešnim kodiranim identitetom, greška se možda neće pojaviti dok kartica ne stigne do aktivnih vrata. To je upravo vrsta greške koja stvara lažnu krivicu prema štampaču kartica ili čitaču, kada pravi problem leži u toku kodiranja.

Logistička kompanija u Poljskoj rešila je ovaj problem uvođenjem jednostavne, ali moćne provere. Svaka kodirana RFID kartica morala je da prođe korak verifikacije nakon upisivanja koji je potvrđivao da se podaci na čipu, vizuelni ID kartice i dodeljeni korisnički zapis svi poklapaju. To je dodalo nekoliko sekundi na proces izdavanja, ali je eliminisalo dugačak spisak tihih grešaka sa bedževima. U kontroli pristupa, nekoliko sekundi pri izdavanju je mnogo jeftinije od nekoliko sati podrške kada bedž uđe u opticaj.

Kontrolišite bezbedno kodiranje i upravljanje ključevima

Bezbedno kodiranje postaje još važnije kada sistem koristi pametne kartice kao što je MIFARE DESFire ili druge identifikacione podatke zasnovane na aplikacijama. U tim okruženjima, kodiranje nije samo upisivanje broja. Može da uključuje ključeve, aplikacije, strukture datoteka, blokove podataka i zaštićene sektore. Osnovna disciplina i dalje ostaje ista: znajte šta sistem očekuje, kontrolišite podatke