Istina o RFID karticama protiv kloniranja: da li ste zaista bezbedni?

Zaštita od kopiranja RFID kartice zvuče ohrabrujuće. Ta fraza deluje snažno, jednostavno i konačno. Kupac je vidi na stranici proizvoda i pomisli da je problem rešen. Nema kopiranih kartica. Nema neovlašćenog pristupa. Nema neprijatnog sastanka sa bezbednosnim timom nakon što neko prođe kroz zabranjena vrata koristeći lažni akreditiv. Ali istina je manje udobna. Jedna RFID kartica je bezbedna onoliko koliko su bezbedni čip, metod kodiranja, konfiguracija čitača, upravljanje ključevima, softver za kontrolu pristupa i svakodnevna operativna disciplina koja stoji iza nje. Kućište kartice na kom piše „zaštita od kopiranja“ ne čini automatski ceo sistem bezbednim.

Zašto "oznake zaštite od kopiranja" mogu da budu obmanjujuće

Ovo je važno jer mnoge kompanije kupuju pristupne kartice na isti način na koji kupuju štampani kancelarijski materijal. Traže štampu logotipa, tip čipa, količinu i rok isporuke. Mogu da pitaju da li je kartica kompatibilna sa njihovim sistemom vrata. Ali često ne pitaju kako se kartica dokazuje čitaču, da li kartica koristi jaku kriptografsku autentifikaciju, da li su ključevi diverzifikovani, da li su stari akreditivi onemogućeni ili da li sistem još uvek prihvata slab pristup zasnovan na UID-u. Tu leži rizik. Kopiranje nije samo stvar kartice. Radi se o odnosu između kartice i čitača.

Kako RFID kopiranje zaista funkcioniše

Jednostavno rečeno, kopirana RFID kartica je umnoženi akreditiv koji prevari sistem kontrole pristupa da se prema njemu odnosi kao prema originalnoj kartici. Neki stariji sistemi previše se oslanjaju na fiksni serijski broj, koji se često naziva UID ili broj kartice. Ako čitač proverava samo taj vidljivi broj, napadaču nije potrebno da razume celu zgradu. Potreban mu je samo način da čitaču predstavi isti broj. Zato je kontrola pristupa samo preko UID-a rizična. To je kao da proveravate ime odštampano na bedžu zaposlenog, a da ne proverite da li je bedž izdala kompanija.

Studija slučaja: Upravljanje nekretninama u Dablinu

Kompanija za upravljanje nekretninama u Dablinu mislila je da je njen kancelarijski pristupni sistem zaštićen jer je dobavljač prodao kartice kao bezbedne RFID pristupne kartice. Kartice su izgledale profesionalno, nosile su logotip kompanije i brzo su radile na svakim vratima. Tokom kasnije bezbednosne provere, integrator je otkrio da čitači koriste samo serijski broj kartice. Kartice su imale sposobniju memoriju, ali sistem nije koristio autentifikaciju. Kompanija nije imala dramatičan prodor, ali je provera promenila njihovu politiku kupovine. Prestali su da traže samo „RFID kartice sa zaštitom od kopiranja“ i počeli su da pitaju da li čitač i kontroler verifikuju šifrovane akreditive.

Opasnost razmišljanja o "kompatibilnoj kartici"

Najopasnija fraza u RFID bezbednosti je „kompatibilna kartica“. Kompatibilnost samo znači da kartica može da radi sa sistemom. To ne znači da sistem koristi najjači dostupni bezbednosni režim. MIFARE DESFire EV3 kartica, na primer, može da podrži jaku AES autentifikaciju kada se pravilno implementira. Ali ako sistem čita samo jednostavan ID sačuvan na slab način, vrhunska kartica možda neće pružiti bezbednost koju kupac zamišlja. Bezbedni čip koji se koristi u nebezbednom radnom procesu postaje dekoracija, a ne odbrana.

Zato timovi za nabavku treba da razdvoje tehnologiju kartice od ponašanja sistema. Kartica može biti MIFARE Classic, MIFARE Plus, MIFARE DESFire, HID proksimiti tipa, niske frekvencije 125 kHz, NFC kompatibilna ili dvofrekvencijska RFID kartica. Svaka tehnologija ima različita bezbednosna svojstva. Ali pravo pitanje je kako je sistem kontrole pristupa koristi. Da li čitač obavlja uzajamnu autentifikaciju? Da li se ključevi bezbedno čuvaju? Da li su podaci na kartici šifrovani? Da li su podrazumevani ključevi uklonjeni? Mogu li se izgubljene kartice brzo opozvati? Da li se pregledaju dnevnici revizije? Da li objekat još uvek prihvata stare slabe kartice radi udobnosti? Odgovor „da“ ili „ne“ na „zaštitu od kopiranja“ nije dovoljan.

Studija slučaja: Fabrika u Ohaju

Fabrika u Ohaju nadogradila je svoje ID kartice zaposlenih nakon što je izvođač upozorio da su stare 125 kHz proksimiti kartice lako kopirale. Nove kartice opisane su kao pametne kartice sa zaštitom od kopiranja i tim za nabavku se osećao olakšano. Šest meseci kasnije, fabrika je otkrila da jedan bočni ulaz još uvek koristi stari čitač koji je ostao na mestu jer bi njegova zamena zahtevala novo kablovsko povezivanje. Zaposleni sa nadograđenim karticama koristili su bezbedne čitače na glavnim vratima, ali stari ulaz je još uvek prihvatao zastarele akreditive. Fabrika je kupila bolje kartice, ali najslabiji čitač je održavao rizik živim. Bezbednost se poboljšala tek nakon što je stari čitač uklonjen iz pristupne putanje.

Otpornost na površno kopiranje naspram ozbiljne bezbednosti akreditiva

Postoji i razlika između otpornosti na površno kopiranje i ozbiljne bezbednosti akreditiva. Neke kartice se odupiru jednostavnom kopiranju jer je tip čipa ređi ili jer podaci nisu sačuvani na očiglednom mestu. To može da zaustavi dupliranje sa malo truda u lokalnoj radnji za kopiranje ključeva. To ne zaustavlja nužno ciljani napad na loše konfigurisanu zgradu. Kupci treba da budu oprezni sa nejasnim tvrdnjama kao što su kartica protiv kopiranja, šifrovana RFID kartica, pristupna kartica koja se ne može kopirati ili RFID bedž visoke bezbednosti. Ove fraze zahtevaju tehničku potporu. Pitajte koji se čip koristi. Pitajte koji se metod autentifikacije koristi. Pitajte ko kontroliše ključeve. Pitajte kako se kartice kodiraju i štite tokom proizvodnje.

Studija slučaja: Privatna škola u Singapuru

Privatna škola u Singapuru želela je bezbednije ID kartice za učenike i osoblje nakon što je čula za kopirane pristupne bedžove u drugom gradu. Škola je prvobitno planirala da ponovo naruči iste kartice od jeftinijeg onlajn dobavljača koji je reklamirao RFID kartice protiv kopiranja. Njihov IT konsultant zatražio je detalje o čipu i otkrio da su kartice zasnovane samo na UID-u. Škola je promenila smer i izabrala bezbedno RFID rešenje sa karticama koje koristi diverzifikovane ključeve i kontrolisano izdavanje preko svog dobavljača sistema kontrole pristupa. Konačne kartice izgledale su gotovo isto učenicima, ali je pozadinski proces bio potpuno drugačiji. Poboljšanje je došlo iz arhitekture akreditiva, a ne iz odštampane plastike.

Upravljanje ključevima: nevidljivi temelj

Upravljanje ključevima je jedan od najmanje vidljivih delova bezbednosti RFID kartica, a istovremeno jedan od najvažnijih. Ako svaka kartica u objektu koristi isti statički ključ, sistem je možda lakši za upravljanje, ali rizičniji ako taj ključ bude otkriven. Bolji sistemi često koriste diverzifikovane ključeve, gde svaka kartica ima podatke izvedene na kontrolisan način iz glavnog ključa i jedinstvenih podataka kartice. Na taj način, kompromitovanje jedne kartice ne otkriva automatski svaku karticu. Ali to funkcioniše samo kada izdavalac, integrator i vlasnik lokacije tretiraju ključeve kao osetljiva sredstva. Ako se ključevi ležerno šalju e-poštom ili čuvaju u deljenim fasciklama, tehnologija kartice ne može da spase sistem.

Studija slučaja: Logistička kompanija u Roterdamu

Logistička kompanija u Roterdamu naručila je hiljade RFID vozačkih kartica za pristup depou. Kartice su koristile bezbedni čip, ali su datoteka za kodiranje i informacije o ključevima deljene između nekoliko podizvođača tokom ubrzanog uvođenja. Godinu dana kasnije, niko nije mogao jasno da kaže ko je zadržao kopije podataka za kodiranje. Kompanija nije našla dokaze o zloupotrebi, ali neizvesnost je bila dovoljna da pokrene potpuno resetovanje akreditiva. Sledeći projekat koristio je stroži proces u kom je integrator sistema kontrole pristupa upravljao ključevima, serije kartica su evidentirane, a test kartice su bile odvojene od aktivnih akreditiva. Pouka je bila jednostavna: zaštita od kopiranja zavisi od procesne discipline isto koliko i od izbora čipa.

Postupanje sa izgubljenim karticama i životni ciklus akreditiva

Postupanje sa izgubljenim karticama je još jedna slaba tačka. Bezbedna RFID kartica nije korisna ako izgubljene kartice ostanu aktivne nedeljama. Mnogi bezbednosni incidenti nisu napredni napadi kopiranja. To su obični propusti u životnom ciklusu akreditiva. Neko napusti kompaniju, zadrži bedž, a kartica se ne onemogući. Izvođač završi posao, a privremena kartica ostane aktivna. Posetilačka kartica nestane i niko ne proveri dnevnik. U takvim situacijama, karticu nije potrebno kopirati. Ona je već važeći ključ. Kada kupci govore o RFID karticama sa zaštitom od kopiranja, trebalo bi da govore i o izdavanju kartica, vraćanju, suspenziji, isteku i rutinama revizije.

Studija slučaja: Hotelska grupa u Bangkoku

Hotelska grupa u Bangkoku prešla je na bezbednije RFID kartice za osoblje nakon nekoliko godina korišćenja jednostavnih pristupnih kartica za servisne prostore. Tehnička nadogradnja je pomogla, ali najveće bezbednosno poboljšanje došlo je iz nove rutine na recepciji i u ljudskim resursima. Kartice za osoblje bile su povezane sa statusom zaposlenja, izgubljene kartice su odmah onemogućavane, a supervizori domaćinstva više nisu mogli da drže rezervne aktivne kartice u fiokama. Hotel je još uvek koristio gostinjske ključ kartice drugačije od akreditiva za osoblje, jer su gostinjske kartice bile kratkoročne i vezane za sobu. Objekat je postao bezbedniji ne zato što je svaka kartica postala nemoguća za kopiranje, već zato što su važeći akreditivi bili strože kontrolisani.

Štampana bezbednost naspram elektronske autentifikacije

Štampana bezbednost takođe može da stvori lažnu sigurnost. Hologrami, UV mastilo, mikrotekst, lasersko graviranje i fotografije zaposlenih mogu da pomognu osoblju da vizuelno identifikuje bedž. Korisni su za ljudsku proveru. Ali ne štite automatski RFID akreditiv unutar kartice. Lepa prilagođena RFID ID kartica sa fotografijom, logotipom, QR kodom i holografskom zakrpom može i dalje biti slaba ako čitač proverava samo jednostavan broj. S druge strane, obična kartica sa bezbednim čipom i dobro upravljanim ključevima može biti mnogo teža za elektronsku zloupotrebu. Fizički dizajn bedža i RFID autentifikacija su različiti slojevi. Dobra bezbednost koristi oba, ali jedno ne treba mešati sa drugim.

Studija slučaja: Korporativni kampus u Minhenu

Korporativni kampus u Minhenu imao je impresivne bedžove zaposlenih sa fotografijama, pristupnim zonama označenim bojama i sjajnim bezbednosnim slojem. Čuvari su mogli brzo da uoče bedžove izvođača kojima je istekao rok po boji. Ipak, interna provera je otkrila da je nekoliko niskorizičnih prostorija za skladištenje još uvek prihvatalo stariji format kartice jer tim za održavanje nikada nije ažurirao te čitače. Program vizuelnih bedžova izgledao je zrelo, ali elektronski sloj pristupa bio je nedosledan. Kompanija je zadržala vizuelne karakteristike, ali je takođe standardizovala konfiguraciju čitača i blokirala zastareli format. Bedž je konačno odgovarao bezbednosnoj priči koja stoji iza njega.

Izvan kopiranja: drugi realni napadi

Još jedna neprijatna istina je da kopiranje nije jedini napad o kom treba razmišljati. U nekim okruženjima, relay napadi, praćenje kroz vrata, ukradeni akreditivi, socijalni inženjering, slabo upravljanje posetiocima i loše praćenje vrata mogu biti realniji od kopiranja kartica. Relay napad ne kopira nužno karticu. Može pokušati da produži komunikaciju između prave kartice i čitača. Praćenje kroz vrata je jednostavnije: neko prati ovlašćenu osobu kroz vrata. Ako kompanija troši mnogo na kartice sa zaštitom od kopiranja, a ostavlja vrata otvorena, bezbednosni budžet nije usklađen sa stvarnim rizikom.

Studija slučaja: Istraživačka laboratorija u Kembridžu

Istraživačka laboratorija u Kembridžu prešla je na RFID kartice visoke bezbednosti za ograničene prostore. Kartice su bile tehnički jake, a rizik od kopiranja nizak. Tokom bezbednosne revizije, međutim, laboratorija je otkrila da istraživači često drže vrata otvorena za kolege koje nose opremu. Neki ljudi su ulazili bez prilaganja kartice jer je grupa verovala jedni drugima. Laboratorija nije umanjila vrednost kartica. Umesto toga, dodala je obuku protiv praćenja kroz vrata, alarme na vratima i jasnije politike pristupa za osetljive prostorije. Jače kartice bile su deo rešenja, ali ljudskim ponašanjem je i dalje trebalo upravljati.

Kako kupiti bezbedne RFID kartice: tražite dokaze

Za kupce, najbezbedniji pristup je da traže dokaze, a ne slogane. Dobavljač treba da bude u stanju da objasni koji se čip koristi, da li kartica podržava uzajamnu autentifikaciju, koje je šifrovanje dostupno, kako se upravlja ključevima, da li je kartica kompatibilna sa predviđenim modelom čitača i koje opcije kodiranja postoje. Ako dobavljač može da kaže samo „zaštita od kopiranja“ bez detalja, to nije dovoljno za ozbiljnu kontrolu pristupa. Za niskorizične kartice lojalnosti ili jednostavne članske ID kartice, osnovna zaštita može biti prihvatljiva. Za pristup zaposlenih, centre podataka, laboratorije, bolnice, fabrike, škole i stambene zgrade, standard treba da bude viši.

Studija slučaja: Pružalac usluga centra podataka u Frankfurtu

Pružalac usluga centra podataka u Frankfurtu imao je jasno pravilo za nabavku novih pristupnih kartica. Marketinški jezik nije se računao kao bezbednosni odgovor. Svaka predložena RFID kartica morala je da bude usklađena sa kompatibilnošću čitača, režimom šifrovanja, vlasništvom nad ključevima, procesom životnog ciklusa i postupanjem sa opozivom. Kompanija je i dalje marila za izdržljivost kartice i kvalitet štampe, ali to je dolazilo posle bezbednosne arhitekture. Kada je jedan dobavljač ponudio jeftiniju „RFID karticu otpornu na kopiranje“ bez navođenja čipa ili metoda autentifikacije, ponuda je odbijena. Kupcu nije bio potreban dramatičan jezik. Bila mu je potrebna proverljiva kontrola.

Izazovi migracije: stari akreditivi ostaju rizični

Migracija je često neuredna. Mnoge organizacije žele da pređu sa niskofrekventnih proksimiti kartica ili MIFARE Classic kartica na bezbednije RFID pristupne kartice, ali ne mogu da zamene svaki čitač i svaku karticu preko noći. Tokom migracije, sistemi mogu privremeno da prihvataju i stare i nove akreditive. Taj period preklapanja može biti opasan ako traje predugo. Praktičan plan migracije treba da uključi vremenski okvir za povlačenje slabih kartica, spisak vrata koja još uvek prihvataju stare formate, komunikaciju sa zaposlenima i konačni datum prekida. U suprotnom, novi program bezbednih kartica postaje sloj povrh starog slabog sistema.

Studija slučaja: Bolnička mreža u Torontu

Bolnička mreža u Torontu suočila se sa ovim tokom nadogradnje više zgrada. Bezbednosni tim uveo je DESFire kartice za zaposlene za novo osoblje, dok je starije osoblje zadržalo proksimiti kartice dok njihova odeljenja nisu prešla na nove čitače. Mešovito okruženje trajalo je duže od očekivanog jer su jedan parking sistem i dvoja farmaceutska vrata zavisili od zastarelih čitača. Bolnica je na kraju napravila kontrolnu tablu migracije koja pokazuje koja područja još uvek prihvataju stare akreditive. Ta vidljivost je pokrenula projekat napred. Bolnica nije postala bezbednija onog dana kada su nove kartice stigle. Postala je bezbednija kada su stare tačke prihvatanja zaista zatvorene.

Kvalitet kodiranja i integritet proizvodnje

Kvalitet kodiranja je takođe važan. Čak i sa bezbednim čipom, loša personalizacija može da stvori operativni rizik. Duplirani brojevi kartica, slabe strukture podataka, deljeni test akreditivi, nekontrolisane prazne kartice ili neuredni zapisi o serijama mogu svi da stvore probleme. Profesionalni proizvođač RFID kartica ili dobavljač pristupnih kartica treba pažljivo da upravlja proizvodnjom kartica, posebno za prilagođene ID kartice zaposlenih i pristupne kartice visoke bezbednosti. Kupac treba da pita kako se generišu brojevi kartica, kako se sprečavaju duplikati, kako se odbačene kartice uništavaju i kako se štite proizvodni zapisi. Tvrdnje o zaštiti od kopiranja malo znače ako je proces izdavanja haotičan.

Studija slučaja: Univerzitet u Kaliforniji

Univerzitet u Kaliforniji imao je čudan problem sa pristupnim karticama za laboratorije. Mala serija zamenskih kartica ponašala se nepredvidivo, a dve kartice su izgledale kao da dele isti kod objekta i broj kartice u bazi podataka kontrole pristupa. Problem nije bio hakovanje. Bio je to nemaran ručni proces kodiranja lokalnog pružaoca usluga koji je korišćen tokom hitne ponovne narudžbine. Univerzitet je vratio proizvodnju zamenskih kartica kontrolisanom dobavljaču i zahtevao verifikaciju serije pre nego što kartice uđu u sistem. Incident je podsetio bezbednosni tim da bezbednost kartica uključuje tačnost proizvodnje, a ne samo otpornost na napade.

Trošak naspram rizika: uskladite jačinu akreditiva sa vrednošću područja

Trošak je uvek deo razgovora. Bezbedne RFID kartice obično koštaju više od osnovnih proksimiti kartica ili standardnih RFID kartica. Čitači i softver takođe mogu zahtevati nadogradnje. Ali najjeftiniji akreditiv može biti skup ako izloži objekat neovlašćenom pristupu, ponovljenom izdavanju, neuspehu revizije ili operativnoj zabuni. Istovremeno, nije svakoj organizaciji potreban najviši mogući nivo bezbednosti na svakim vratima. Ostava i istraživačka čista soba nemaju isti rizik. Pametan potez je klasifikovati područja prema riziku, a zatim izabrati tehnologiju kartice i konfiguraciju čitača u skladu s tim. Potrošite više tamo gde pristup zaista ima značaj.

Studija slučaja: Lanac teretana u Madridu

Regionalni lanac teretana u Madridu primenio je praktičan pristup. Ulaz za članove koristio je jednostavne NFC članske karte i mobilne propusnice jer je rizik bio nizak, a udobnost važna. Prostori za osoblje koristili su jače pristupne akreditive sa kontrolisanim izdavanjem. Pristup blagajni i serverskoj sobi zahtevao je strože dozvole i evidentiranje. Kompanija se nije pretvarala da jedan tip kartice rešava svaki problem. Uskladila je jačinu akreditiva sa vrednošću područja. Taj pristup je imao više smisla od kupovine skupih kartica za svakog člana dok su politike kartica za osoblje ostale slabe.

Zaključak: da li ste zaista bezbedni?

Dakle, da li ste zaista bezbedni sa RFID karticama sa zaštitom od kopiranja? Bezbedniji ste samo ako fraza opisuje stvarni sistem, a ne samo oznaku proizvoda. Bezbednije rešenje koristi odgovarajući bezbedni čip, autentifikovanu komunikaciju, zaštićene ključeve, pažljivo kodiranje, kompatibilne čitače, čista pravila pristupa, brz opoziv i redovnu proveru. Takođe se bavi praktičnim rizicima kao što su izgubljene kartice, praćenje kroz vrata, zastareli čitači i nemarono izdavanje. Ako ti delovi nedostaju, reč „zaštita od kopiranja“ može postati utešna nalepnica na slabim vratima.

Najbolje pitanje za kupca nije „Može li ova RFID kartica da se kopira?“ To pitanje je previše usko i često se na njega odgovara marketinškim jezikom. Pitajte umesto toga: „Šta bi naš čitač prihvatio, koji su podaci zaštićeni, ko kontroliše ključeve, kako se kartice izdaju, kako se izgubljene kartice onemogućavaju i koji stari akreditivi se još uvek smatraju pouzdanim?“ Ta pitanja otkrivaju da li je sistem zaista bezbedniji. RFID kartice sa zaštitom od kopiranja mogu biti deo jake strategije kontrole pristupa, ali nisu magični štit. Tretirajte ih kao jedan sloj u ekosistemu akreditiva i donosićete bolje odluke od kupaca koji veruju sloganu i prestaju da postavljaju pitanja.